Irfan Mensur: Grad bez pozorišta je mrtav grad

Iako rođeni Sarajlija, jedan deo života proveo je u Nišu, pa ga mnoge Nišlije sa ponosom, a on kaže i sa pravom, nazivaju svojim glumcem. O njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri, ne treba previše govoriti, dovoljno je samo reći Irfan Mensur. Afirmisan kao glumac i u rediteljskom svetu postaje prepoznatljivo ime. U takmičarskom delu Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu pojavio se i kao reditelj i kao glumac u komadu „Hor bečkih dečaka”.

Irfan Mensur
Foto: Hadži Miodrag Miladinović

Ova Mensurova priča na komičan način prikazuje probleme jedne generacije, koja je zbog ratova, tranzicije, propasti i privatizacije preduzeća, dočekala ozbiljne godine bez penzije i bez osnovnih egzistencijalnih uslova.

Njegovi junaci Aca (Ejdus) i Vule (Mensur) vođeni trbuhom za kruhom svoj „spas” pronalaze na bečkom gradilištu. Jedini oslonac tamo im je dugogodišnji gastarbajter i navodni prijatelj Džoni (Boda Ninković), ali život u austrijskoj prestonici daleko je od očekivanog. Njihov boravak praćen je nizom tragikomičnih situacija koje oslikavaju srpski mentalitet i težak život u dijaspori. „Bečki dečaci” do sada su se publici poklonili pedesetak puta, a Aleksinac ih je darivao nagradom najdragocenijom svakom glumcu, prepunom salom i gromoglasnim aplauzom.

Publika u Aleksincu darivala vas je velikim aplauzom, čak su aplauzima prekidali predstavu, ako je uporedite sa nekom drugom festivalskom publikom, kakvi su utisci? 

Znate ova predstava mora da koketira s publikom i tamo gde smo uzeli publiku pod svoje i gde je publika uzela nas pod svoje tad je predstava energična, tad je predstava prava i tad ovu predstavu igramo zajedno s publikom. U Aleksincu se to desilo.

Kada ste adaptirali tekst da li ste promenili i imena glavnih likova Ace i Vuleta? Da li tu možda ima neke simbolike? 

To je sasvim slučajno, Džoni je ostao kao u prethodnom tekstu, to sam ostavio zato što zvuči evropskije. U ovom komadu više pričam svoju priču. Moja majka, moj očuh i moj brat žive preko pedeset godina u jednoj nordijskoj zemlji. Moj brat perfektno govori švedski jezik jer je kao jako mali otišao tamo, moj očuh pristojno, a majka iz otpora ne govori švedski jezik. Ona ga razume i zna da se sporazume, ali ga ne govori. Ne želi da ga govori. Posle pedeset godina pokušali su da se vrate u ove krajeve, izdržali šest meseci i shvatili da nije to više ono što je bilo i što je ostalo u njihovim glavama i vratili su se ponovo tamo gde su u stvari proćerdali svoje živote, jer oni tamo nisu živeli, oni su tamo radili, zaradili i sad životare i čekaju svoj kraj. Dakle ja pričam neku svoju priču, a ta priča je satkana u ovom komadu koji možda nema toliku tragediju naših života, ali u svakom slučaju zagrebe ove probleme o kojima pričamo.

Ceo intervju sa Irfanom Mensurom pročitajte u elektronskom izdanju „Novosti juga”: 

http://alpress.rs/files/NovostiJuga.pdf

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

20 + 17 =