Међу ауторима књижевних дела, односно прозних садржаја, све више је новинара и правника. Ова појава је била и секундарна тема недавне промоције књиге „Грех анђела”, аутора нишког правника Дарка Димовског, одржане у алексиначкој библиотеци. Том скупу је присуствовао и рецензент књиге познати новинар и писац Вања Булић који је и сам приметио један тренд да је новинара и правника све више међу ауторима романа.

Он каже да тако новинар себе може да препозна, да ли има литерарну црту када данас у медијима нема пуно репортажа и аналитичких текстова. Булић каже да је данас најважније када те позове уредник колико ће ти дозволити каракатера да откуцаш текст, а некада код нас у „Дуги” репортаже, односно текстови су били од 1,5 до четири стране, неки вид малог романа. У његовом случају из једне такве репортаже је касније настао сценарио за чувени филм „Лепа села, лепо горе”.
Овај искусни новинар и писац каже да је интересантно да су у једном тренутку сви јужоамерички велики писци били новинари или правници, попут Габријела Гарсија Маркеса.
− Интересанто, зашто новинари? Зато што новинари пишу на начин како се пишу сценарија. А данас читалац нема времена. Рецимо, што би данас објашњавао на 20 куцаних страна како изгледа руски војник, као што је у „Рату и миру”, или француски војник. Сви ми то знамо, гледали смо тако нешто на телевизији. Тако је требало победити неки простор широких описа и одмах улећеш у радњу, а то могу новинари ако имају литерарно срце − каже Булић.
Код правника је мало другачије, каже овај писац и новинар, можда, зато што су екзактни, а то исто тражи данашња литература и важно је што имају факултет, морају да буду образовани.
− Још нешто, кад се на то напомене, како се другачије данас пише, Умберто Еко је свој најблиставији роман скратио на 150 страна. Дакле, другачије читалац данас преципира литературу него некада.
Извор фотографија: Алпрес, Алексинац.нет и Библиотека „Вук Караџић“.

− Интересанто, зашто новинари? Зато што новинари пишу на начин како се пишу сценарија. А данас читалац нема времена. Рецимо, што би данас објашњавао на 20 куцаних страна како изгледа руски војник, као што је у „Рату и миру”, или француски војник. Сви ми то знамо, гледали смо тако нешто на телевизији. Тако је требало победити неки простор широких описа и одмах улећеш у радњу, а то могу новинари ако имају литерарно срце − каже Булић.