Časopis „Karadžićˮ za ovu godinu, odnosno njegov 12. broj u novoj seriji, u izdanju Centra za kulturu i umetnost Aleksinac uz podršku Ogranka SANU u Nišu, ponudio je čitaocima više zanimljivih napisa iz raznih oblasti koje svojim sadržajima daju odgovore na neka vrlo zanimljiva pitanja.
Na sinoć održanoj promociji u velikoj sali Doma kulture jedan od uvodničara je bio i kustus Zavičajnog muzeja u Aleksincu Aleksandar Nikezić koji je autor članka o zaostavštini čuvenog tatarina Riste Prendića i uglednog Aleksinčanina. Da Rista svojim mnogobrojnim naslednicima nije ostavio samo poštovano u srpskim okvirima ime i prezime, već i značajni imetak, potvrdilo je i istraživanje aleksinačkog kustosa.
‒ U mom radu taksativno je navedeno šta je on imao od pokretne i nepokretne imovine. Prevedeno u novac to je bilo negde oko 83000 dinara, što nam sada ne može ništa da znači. Uspeli smo da nađemo neke cene sa pijace iz nekih časopisa tog vremena, 1892. godine. Vo ili konj se mogao kupiti za stotinu dinara. Ako kažemo da je konj ili vo u to vreme bio pravo bogatstvo za svaku kuću, a naročito seosku, onda se vidi prava vrednost Ristine zaostavštine – kaže Nikezić objašnjavajući rezultate svog istraživanja.
Drugi uvodničar je bio profesor istorije Zoran Stevanović koji je u saradnji sa mlađim kolegom Milanom Petrovićem objavio u ovom broju „Karadžićaˮ dva rada „Rista Prendić i njegovi potomci – kratke biografijeˮ i „Osnovna škola u Nozriniˮ. U ovom drugom radu nam otkriva vrlo zanimljive podatke o proslavi školske slave „Sveti Savaˮ nakon dolaska nove komunističke vlasti.
‒ Nakon Drugog svetskog rata, prvih godina 1945. i 1946. godine „Sveti Savaˮ se proslavljao onako kako se proslavljao i do tada. Znači, nije bilo nikakvih promena. Slavilo se uz prisustvo sveštenstva, sečenje kolača i himne Sveti Sava i svega ostalog i slavski ručak kako se tada govorilo. Od 1947. godine više nema takvog načina proslavljanja Svetog Save, a kasnije je prestalo svako obeležavanje ovog našeg svetitelja u našim školama ‒ kaže Stevanović pozivajući se na autentične zapisnike iz osnovnih škola objašnjavajući da je to bila opšta direktiva dobijena od viših instanci da od te 1947. godine nema verskog karaktera obeležavanja Svetog Save, a u zapisima iz narednih godina se on uopšte ne pominje.
Aktuelna direktorka CKU i profesorka književnosti Maja Radoman Cvetićanin je objavila rad „Iz leksike sela Katunaˮ, najavivši uskoro izlazak iz štampe Rečnika Aleksinačkog Pomoravlja autora dr Nedeljka Bogdanovića.
‒ Katun se ni po čemu ne razlikuje od govora Aleksinačkog Pomoravlja. Znači karakteristike su iste, ekspiratorni akcenat, izostanak deklinacije i postoje samo dva padeža. Ono što je interesantno što se čuva do današnjeg dana, iako mislimo da dijelekti više ne postoje, jeste upravo ovo što sam reka o rezultatima istraživanja. I mislim de je značajno da kažemo da se dijelekti utanjuju, ali se ne gube bez obzira na veliki uticaj medija i književnog standarda koji postoji u savremenom jeziku – kaže autorka uz napomenu da ljudi ovog kraja govore dijalektom, a književni jezik uče.
Od ostalih sadržaja treba izdvojiti „Priloge za bibliografski rečnik muzičkih ustanova, organizacija, društava i muzičara u Aleksincu od 1859. do 2000. godineˮ profesora u penziji mr Tomislava Bratića, kao i rad Igora Mitića „Četvororazredna osnovna škola u Grejaču od 1895. do 1945. godineˮ.
Ovaj broj donosi i napise „Pogrebne prakse kod Skita iz crnomorskih stepa tokom starijeg gvozdenog dobaˮ iz pera Petra Milojevića, „Ablativna lokalizacija u delu Tihomira Đorđevića Naš narodni životˮ, autorke Danijele Milčić Đošić i „Narodni poslanici iz okružija Aleksinačkog i sreza Bugar-Moravskog okružija Kruševačkog na Svetoandrejskoj skupštini 1858-1859. godineˮ, tekst koji je priredio Nikola Tošić Malešević. Tu je i prikaz nekoliko knjiga sa tematikom iz sokobanjskog kraja koji je dao Ninoslav Stojanović.