Музеј „Српска кућа” на Крфу и Маузолеј на острву Виду је можда права адреса да нам неке ствари око наших предака буду јасније у дану када обележавамо, 15. септембар, дан када 1918. пробијен Солунски фронт.
Једно од најчешћих питања које кустос Љубомир Сарамандић поставља индивидуалним посетиоцима јесте: шта осете када погледају у Српску кућу? Природна реакција на тако тежак историјски тренутак је туга.
− Моје уверење је да та туга не сме да нас уведе у неке зачаране кругове смрти и страдања, који воде у депримираност, депресивност. Туга треба да буде привремена, да своје проблеме сагледамо мало другачијим очима, а понос и захвалност треба да буду нешто чиме се водимо у животу. Мислим да су то категорије које су трајније у односу на тугу. Тако да, без обзира којом професијом се бавимо, суштина овог историјског тренутка је пре свега избацивање из нас самих свих оних наших проблема који нам изгледају огромни, а који су, у поређењу са оним што су наши преци учинили, нека врста умишљаја − објашњава наш саговорник док разговарамо како ми, потомци наших предака, доживљавамо догађаје из Великог рата.
Сарамандић наглашава да ли се неко бави једном или другом професијом да је то мање, важно, колико је битно да у том тренутку, у том најважнијем другом чину, када ходате очима по острву Виду, постоји та идентификација са историјским тренутком.
− Најважнији савезник у постизању катарзе, прочишћења, пре свега је тишина. Та тишина, тај простор између Маузолеја и Плаве гробнице. Та веза коју остварујемо са костима предака, и у Маузолеју и над Јонским морем, нешто је што, чини ми се, код свих нас изазива неку врсту преиспитивања. Преиспитивања у ком правцу идемо, какви су нам проблеми, да ли смо спремни да и у мирнодопским условима пронађемо нешто чиме бисмо искупили жртву предака. Дакле, по мом дубоком уверењу, долазак на ово место, говорим сада пре свега о острву Виду, Српска кућа је нека врста улоге, нека врста саветовања са мртвима − веома емотивно своје мишљење са нама дели овај вишедеценијски чувар српске историје на овом грчком острву.
Образлажући своју тезу, наш саговорник каже да се ми сви понекад нађемо у некој ситуацији у којој се саветујемо са нашим пријатељима, рођацима и нисмо задовољни саветима које добијамо, и у једном тренутку, када више немамо куда, потражимо савет неког од наших предака који није на овом свету.
− Тачно знамо шта би нам рекао и никада се не покајемо кад послушамо савет некога ко није на овом свету. Исто то, мислим, дешава се и на овом историјском месту приликом посете, пре свега Маузолеју. Дакле, нека врста фотографије у Српској кући нам каже некада много више него што чујемо у овом свету. Мислим да је најважнији савет који треба да чујемо: да овако треба да се побеђује! Тај победнички набој не смемо да заборавимо. То је највећа српска победа − поручује са овог историјског места овај кустос.
Сарамандић као да себи и нама поставља једно велико питање: Да ли смо ми имали и касније победе са националним предзнаком? По његовом уверењу, вероватно би се Република Српска могла сматрати неком врстом победе.
− И тај победнички набој који су наши преци, упркос свим околностима које су их задесиле, и приликом повлачења и касније приликом пробоја Солунског фронта, носили са собом… Чини ми се да су, у тим тренуцима опоравка, показали једну готово нестварну смиреност, спокој, одмереност, достојанство, националну дисциплину. И да је то најближа тачка која дотиче дух времена − оцењује Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу, у интервјуу датом нашем порталу и Радио Алексинцу овог августа приликом нашег боравка на том историјском месту.
До краја ово серијала још два написа на теме: За које циљеве су страдали наши преци и да ли је то вредело и о односу грка на наше историјско наслеђе на Крфу