„Na decu je moguće uticati ukoliko ste iskreni i ukoliko želite nešto plemenito da im poručite, onda možda u njima nešto pokrenete i promenite”, tvrdi reditelj Miodrag Dinulović. Pred stvaraocima pozorišnih komada za decu zbog toga se postavlja težak zadatak.
Sa jedne strane najmlađu publiku treba animirati i zadržati joj pažnju, a sa druge strane delovati vaspitno na njih, što nimalo nije lako imajući u vidu da su deca najiskreniji kritičari.
Poruke sa scene, učenje po modelu
Jedan od načina na koji deca uče i usvajaju nove oblike ponašanja je kroz učenje po modelu, odnosno ugledajući se na svoje roditelje, vršnjake, pa i junake iz filmova i predstava. Iako u prvi mah možda neće biti svesno poruke koja mu je plasirana sa scene, dete će u jednom trenutku postupiti onako kako je videlo da neko drugi čini.
– Trenutak iskrene i čiste emocije koju predstava probudi u njima pokrene jedan proces koji je nezaustavljiv. Jer proces pokretanja emocija ka nekom finalu koji ona treba da rodi u njihovoj glavi je nezaustavljiv. Znači sad da pogurate taj kliker i on će se možda za nekih deset dana, mesec ili godinu dana pokrenuti kad prepozna situaciju iz predstave i kada on odreaguje na nju onako kako je glavni lik predstave to uradio – kaže nam reditelj Dinulović.
Pozorišna igra povrh svega treba da edukuje i prezentuje životne vrednosti.
„Većina tema koje se provlače kroz predstave za decu jeste borba dobra i zla, borba između lepih manira i loših manira, borba između ružnog oblačenja i prljavštine i lepog oblačenja i čistoće”, navodi dramaturg Branislav Nedić. „To su neke osnovne stvari kojima decu učimo od malih nogu i zato su pozorišta za decu i predstave za decu toliko dragoceni, zato moramo da ih podržavamo i pravimo.”
Ne trpe dosadu, ustaju odmah
Dok ušuškan u mračnoj sali pozorišta posmatra šta se dešava na sceni, mladi gledalac, ne samo da je najoštriji kritičar koji može svakog trenutka demonstrativno ustati pokazujući da mu se komad ne sviđa, već predstavlja i najopasniju publiku. „Zbog toga treba stručno raspravljati o tome šta se plasira deci”, kaže glumac, lutkar i reditelj Cvetin Aničić.
„Smatram da ona fraza koja postoji da su deca najteža publika, s jedne strane nije tačna, za glumce deca su najopasnija publika. Oni upijaju sve kao sunđer. I jako je bitno šta upijaju, šta im mi to sa scene i na koji način prezentujemo. Svaka predstava je za dete jako bitna za njegovo odrastanje jer se on poistovećuje sa tim likovima, sa situacijom, sa radnjom, on bitiše, kao i kad mu čitamo bajke. Predstava mora da bude jako lična sa decom i sa publikom i oni moraju da ’gutaju’ tu predstavu – navodi Aničić, dodajući da je danas retkost tajac u publici kad se igraju predstave za decu.
Dobra predstava je vizualno jaka
Tema pozorišnog komada mora biti prilagođena onim problemima sa kojima se deca susreću tokom odrastanja. To moraju biti aktuelne i njihove teme, da bi ih shvatili.
„Oni iskreno pristupaju. Ako ne čuju glumca, ako im glumac nije iskren, nije verodostojan, oni se okreću odmah, njihova pažnja je jako kratka, što je ustvari i normalno jer su deca znatiželjna. Ona stalno očekuju nešto novo, da li neku priču ili slike, i jako se vezuju za vizuelnost”, dodaje Aničić.
Zato dečije predstave moraju biti vizuelno jake. Dečija predstava bez kostima, bez scenografije, bez muzike, teško da će privući pažnju publike. „Sve to treba biti popunjeno da bi jedna dečja predstava bila kompletna”, kaže naš sagovornik i dodaje da je uloga pozorišta da pomognu deci u prevazilaženju problema sa kojima se susreću tokom odrastanja. „Zato dečije pozorište i postoji”, zaključuje.
