Juče su se navršile 32 godine od tragične pogibije rudara u Aleksinačkim rudnicima uglja, jedne od najvećih tragedija u novijoj istoriji Aleksinca. Tog 17. novembra 1989. godine u severnom reviru jame „Morava”, na dubini od 700 metara, zauvek su izgubljena 90, uglavnom mlada, života, a ova tragedija obeležila je kraj osamdesetih godina, ne samo u Srbiji, već u celoj tadašnjoj Jugoslaviji.
Nesreća se dogodila u 11:59, a živote rudara iz prve smene ugasila je jedna greška. Stradali su od požara koji je izbio pošto su četvorica kamarata aparatom za autogeno zavarivanje sekli deo gvozdene podgrade.
Od tragedije u rudniku, ni grad više nije isti, posebno naselje Aleksinački Rudnik. Od nekada živahne naseobine, danas su kuće mnogih rudara oronule i bez stanara. Strahote koja je zadesila grad prisetio se i naš kolega Ninoslav Miljković, koji je kao mladi novinar Borskih novosti izveštavao o tragediji u rudniku. Njegovo sećanje prepliće se i sa tumačenjem šireg konteksta događaja iz 1989.
– Sećanja na te događaje ukratko mogu da stanu u četiri reči. Ogromna tuga i velika solidarnost. Bilo je porodica koje su ostajale bez muških glava, a crni barjaci na svakom koraku kao u scenama najjezivijih ratnih filmovima. Stradanje koje je podstaklo i poslednju veliku solidarnost nekada velike države zvane Jugoslavija. Sa današnje distance, stiče se utisak da je to bio početak naših stradanja na ovim prostorima. Uvod u teške ratne i sankcijama zahvaćene devedesete godine prošlog veka – smatra aleksinački novinar.
Dodaje da je tada sve bilo drugačije. Da se sporije živelo, da je ljudski život nekako više vredeo i da je bilo više vremena za oplakivanje svakog gubitka.
– Velike su bile emocije. Sećam se da mi je, nakon što sam izveštavao za tamošnji radio, vrlo teško bilo da napišem tekst za novine. Uz pomoć starijih kolega u redakciji ’Borskih novosti’, čije su oči, kao i moje, bile navlažene suzama, uspeli smo da započnemo reportažu rečima koje i sada bude emocije – priseća se ovaj kolega, i podseća na njih:
„Aleksinački rudnik je zavijen u crno. Pomračje sa Bukovika donosi lelek i muk. U isto vreme, u jami „Morava”, sedam stotina metara pod zemljom, ostalo je 90 kamarata. Hranitelji 132 deteta i mnogo majki. U mnogim kućama više nema muške glave. Ostale su na koti, ispod 445. Ukleti jamski horizonti. Crno je da crnje ne može biti. Aleksinac, rudnik je zavijen u crno.
Da su Aleksinački rudnici neizbrisivo prepoznatljiva karta ovog našeg kraja ukazuje i iskustvo ovog novinara prilikom boravka, pre nekoliko godina, u nekada pobratimskom, a danas prijateljskom slovenačkom Zagorju ob Savi. Na pominjanje Aleksinca, kaže kolega, mnogi su nas pitali za Rudnik.
– Nažalost, i tamo je rudarenje zamrlo. Ali uspomene na taj period se čuvaju u okviru muzeja rudarstva. Možda bi nešto trebalo napraviti i kod nas. Ali teško je. Naročito sada kada je ugalj okarakterisan kao energent, koji zbog zagađenja, nema budućnost. Videćemo. Možda ćemo posle nekoliko godina slušati drugačiju priču – kaže naš sagovornik na osnovu dugogodišnjeg iskustva.
Ono što njega pomalo zabrinjava, ali ne iznenađuje, to je naš odnos prema ovakvim događajima iz prošlosti. Jednostavno kao da smo ih zaboravili.
– Sve se promenilo za ovih trideset i nekoliko godina. Kao da više nemamo vremena ni za šta drugo, osim za sticanja materijalnih dobara težeći i da ugrabimo malo vremena za opuštanje. Što i nije čudno, kada se ima u vidu šta smo sve preživeli. A sad i ova svetska muka, virus. Imam utisak da je i ljudski život delvavirao – pokušava Miljković da nađe razumno opravdanje zbog čega je jučerašnji dan u ovdašnjoj javnosti prošao skoro nezapaženo.
Pokušava, ali nije iznenađen. Po njegovoj priči još se u godini stradanja aleksinačkih rudara moglo naslutiti kuda se krećemo.
– I dok je većina rodbine i građana bilo u iskrenoj žalosti za nastradale, jedan deo rodbine i nažalost udovica, priliv značajne pomoći iskoristio je za kupovinu tada luksuzne robe. Pa su u malenom Aleksincu preko noći nikle prodavnice, tada najmodernije tehničke robe i butici sa skupim bundama. Sećam se da sam o tome i pisao. Naravno posle rasipanja, dolazi i beda koju smo iskusili u narednim decenijama – kaže kolega Ninoslav Miljković, uz poruku da bi ova godina opterećena koronom trebalo da bude poslednja u kojoj se na dan stradanja rudara tako malo govorilo o tom događaju.
Autor naslovne fotografije: Hadži Miodrag Miladinović