Rudnik

Метан надмудрио живот, остало 12 сирочади

Алексинац и Сокобања данас су још једном осетили сву тежину рударског хлеба. Метан је још једном у црно завио ове две средине. Међу погинулима је највише грађана општине Алексинац, локалне заједнице која још трпи последице велике несреће из 1989. године када је у алексиначкој јами страдало 90 рудара. То је била највећа несрећа у рудницима Србије. Од тада овдашњи рудари рударе у другим рудницима.

Један од њих је и „Сокоˮ, који такође, има метана и своју историју несреће. Једна од највећих несрећа која се догодила руднику „Сокоˮ била је је 1998. године, која је однела 29 живота.

У изјави медијима Саша Спасић, директор ЈП „Ресавицаˮ, казао је да је у трећој смени, у 4 сата и 10 минута, дошло до такозваног продора метана приликом редовног процеса производње. У трећој смени било је 67 рудара, 18 рудара је повређено, нико није у животној опасности, нажалост осморица су преминула.

– Још једном желим да нагласим да није било никакве експлозије, просто се то зове у рударском жаргону пробој метана. Толико за сада, детаљније информације добићете када надлежни државни органи буду спровели истрагу – изјавио је први човек „Ресавицеˮ представницима медија.

Rudnik

Драго Милинковић, директор рудника мрког угља „Соко”, осим што је изразио саучешће породицама настрадалих, упитао је шта рећи у овом тренутку. Он каже да рудник има веома савремену опрему и да ће истрага показати узроке.

– У редовном процесу рада јутрос се десило издвајање метана из коморе откопа. Дошло је до гушења рудара. Након тога су предузете све радње, надлежна инспекција је дошла на лице места, Никаквих физичких промена на просторијама нити на телима настрадалих рудара нема. Евидентно је гушење од метана. Ово је метанска јама, ово се изненада десило, апсолутно, у питању је виша сила – каже Милинковић. 

Rudnik

Најмлађи погинули рудар је имао 31, а најстарији 59 година. Они су родитељи 12 детета, најмлађе је двомесечна беба. Без обзира колико ће заједница и држава помоћи њиховим породицама тај губитак неће моћи да се избрише из сећања овдашњих грађана. На лицима људи које смо сретали бол, туга и нека потиштеност. Многи се питају да ли нас је и то морало снаћи, поред свих других недаћа. Горка је судбина рударских градова, раде и пате, или затварају своје копове. Није добро ни једно ни друго. Имали треће решење, или ће свака генерација памтити по неку рударску несрећу.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 × 2 =