Насеља на простору између леве обале Јужне Мораве, Малог Јастрепца и слива Рибарске реке, која су припадала турској Крушевачкој нахији, ослобођена су од Турака почетком децембра 1832. године. Од њих је образована Моравска капетанија, а народ је за свог старешину изабрао Илију Павића из Трњана. Кнез Милош га је потврдио за капетана 8/20. децембра исте године, заједно са осталим старешинама ослобођених крајева око Крушевца, Параћина, Ражња и Алексинца.
Новообразована Моравска капетанија ушла је у састав Крушевачке нахије коју су средином1833. године чиниле још капетаније Крушевачка и Жупска. Средином те године капетанији је припадало 50 села. Од 1834. године капетанија носи назив Бугар-моравска и броји 57 села. Тада је имала 931 кућу, 1.277 фамилија, 1.175 лица која плаћају порез и 2.210 која плаћају арач. O стања у срезу пре почетка Првог српско-турског рата, о ратним операцијама на његовој територији и о људским и материјалним жртвама које је поднео, у свом раду говори и професор историје у алексиначкој Основној школи „Љупче Николић“ Зоран Стевановић.
Он наводи да су у Бугар-моравској капетанији сва насеља била сеоска па се седиште капетаније, од 1835. седиште среских власти налазило по селима. Од 1833. до 1836. године било је у Трњану, а срески капетан био је Илија Павић из Трњана. На место Илије Павића за среског капетана дошао је Павле Урошевић који је седиште среза пренео у Лужане. Када је Илија Павић по други пут дошао на чело среза 1839, али сада у звању начелника, како се зову среске старешине, поново га је вратио у Трњане које ће то остати до 1844. године. Доласком Милоја Васића (Василијевића, Васиљевића) за среског начелника 1844. године, који је до тада био срески писар код Илије Павића, седиште среза је премештено у Прћиловицу, која је то остала све до 1919. године када је премештено у Житковац.
Крајем 1859. године на овом подручју догодиле су се значајне административно-територијалне промене. Решењем од 26. новембра Бугар-моравски срез је припојен Алексиначком округу са 43 села. Села смањеног Бугар-моравског среза прикључена Алексиначком округу била су: Адровац, Бујмир (Моравски), Велики Дреновац, Витковац, Врћеновица, Вукања, Голешница, Горње Сухотно, Горњи Адровац, Горњи Љубеш, Гредетин, Грејач, Дашница, Доњи Љубеш, Доње Сухотно, Житковац, Зубовац, Јаковље, Каменица, Копривница, Корман, Крушје, Кулина, Лознац, Лоћика, Лужане, Љуптен, Мали Дреновац, Мрсољ (Моравац), Нозрина, Пешчаница, Породин, Прћиловица, Радевце, Росица, Срезовац, Стублина, Суповац, Тешица, Трњане, Чукуровац и Шурић. Истим решењем издвојено је из ранијег Бугар-моравског среза и прикључено Крушевачком срезу 17 насеља. Крушевачком срезу прикључена су села: Беласица, Бољевац, Велики Шиљеговац, Гревце, Ђунис, Здравиње, Зебица, Каоник, Крушинце, Мала Река, Мали Шиљеговац, Позлата, Рибаре, Срндаље, Сушица, Трубарево и Црквина.
Решењем од 22. октобра 1861. године, издвојена су из Бугар-моравског среза и припојена Крушевачком срезу још два села, тако да је срез сада имао 41 село. Тај број села остаће у срезу до проширења Србије 1878. године. Издвојена села из Бугар-моравског среза била су Зубовац и Росица, а после ослободилачких ратова прикључена су му Сечаница и Дудулајце, па ће Моравски срез поново имати 43 села и тај број ће остати све до његовог укидања 1947. године. Те године Бугар-моравски срез је имао седам општина: Прћиловачка, Корманска, Гредетинска, Вукањска, Тешичка, Грејачка и Лоћичка.
Са ослобођењем од Турака на овом простору настала је црквена организација у виду Моравског намесништва Крушевачког протопрезвитеријата, које је кратко било у саставу Београдске митрополије, а од 1834. године када је образована Тимочка епархија улази у њен састав. Почетком седамдесетих година у Моравском намесништву биле су четири цркве, од којих су две најстарије биле парохијске при којима је било 7 парохија.
Трњанска црква, посвећена Светој Петки Трновој (8. августа), једина је обновљена на старим темељима у време турске власти. Ферман је добијен 1821, а обновљена је 1822. године. При Цркви трњанској биле су три парохије: Житковачка, Корманска и Трњанска. Свештеници при Цркви трњанској били су: Василије Тривунац, житковачки, Живојин Поповић, кормански и Тодор Павић, трњански.
Тешичка црква, посвећена Успенију Свете Богородице (28. августа), подигнута је 1838. године на црквишту. При Цркви тешичкој 1874. године биле су четири парохије: Нозринска, Лужанска, Кулинска и Грејачка. Свештеници при Цркви тешичкој били су: Димитрије Стевановић, нозрински, Радосав Ђорђевић, лужански, Крста Марковић, кулински и Милета Стевановић, грејачки.
Витковачка црква посвећена је рођењу Свете Богородице (21. септембар). Зове се и Свети Нестор. Подигнута на старом темељу 1870. и 1871. године. Године 1874. није имала своју парохију већ је припадала парохији корманској. Вукањска црква посвећена је Светом Николи (22. мај). Обновљена је 1872. године ,,од тврдога материјала, на темељима порушених и разрушених зидина од једне стародревне истога имена цркве”. Нема своје парохије већ припада парохији кулинској. Ове податке Стевановић износи у свом раду ослањајући се на наводима митрополита Михаила из 1874. године.
До почетка рата са Турцима у срезу су биле оворене три школе: у Тешици, Прћиловици и Корману. Школа у Тешици почела је са радом на Ђурђевдан 1841. године као општинска и имала је три разреда. Од школске 1857/58. године постаје државна, такође са три разреда. Школа у Прћиловици почела је са радом у септембру 1860. године, као државна са три разреда. Школа у Корману почела је са радом школске 1874/75. године као државна са три разреда.