Владимир Лазаревић, рођен у селу Грнчар, код Бабушнице, 23. марта 1949, је пензионисани генерал-пуковник Војске Југославије. Био је командант Приштинског корпуса Војске Југославије за време Рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СРЈ, а касније и командант Треће армије Војске Југославије. Ожењен је и има три сина. Током рата са НАТО-ом, два сина су се све време борила на Космету, иако формацијски нису припадали тамо. Трећи је у то време био малолетан.
Против њега је крајем 2003. подигнута оптужница од стране Хашког трибунала. Хашка оптужница теретила је генерале Павковића, Лазаревића, Лукића и Ђорђевића да су од краја 1998. године склопили заједнички злочиначки подухват са циљем да протерају Албанце са Косова и Метохије. Осуђен је 2009. године на 15 година затвора, а 2014. године казна му је смањена на 14 година. На слободу је пуштен 3. децембра 2015, после одслужења две трећине казне.
То су само неки од података који се могу наћи на Википедији из богате биографије, сада се може са сигурношћу рећи, српског генерала, ратника и патриоте који ће остати забележн у историји и колективном памћењу нашег народа. Недавно је Лазаревић боравио у Алексинцу и у кратком интервјуу за наш медиј је говорио о херојском отпору својих војника, о нашем односу према њима, о тренуцима када се највише уплашио за време рата.
Генерал Лазаревић каже да су он и његови ратни саборци били криви пред Богом све до 2012, 2013. године, када нису смели да говоре да су гинули за одбрану отаџбине тадашње Савезне Републике Југославије, али практично то је Србија, посебно на Косову и Метохији. Од 2013, 2014. године настаје потреба да се не забораве догађаји када је у питању одбрана отаџбине, да се то поштује, негује сећање. Наш саговорник додаје да држава то константно ради, али и сва наша борачка удружења све више поштују себе, поштују оне који су бранили отаџбину, поштују своје очеве, браћу, сестре, рођаке.
− Све више је и документарних филмова, књига, у припреми је и научна студија о одбрани на Косову и Метохији. Ево да ексклузивно најавим, 10. јун, ми очекујемо да ће светлост дана угледати најновији документарни филм о Приштинском корпусу под називом „Нама отаџбина командује”. Он настаје поводом завршетка ратних операција 10. јуна, пре 27 година, и то је први само део филма који говори о 1998. години и 1999. до почетка НАТО агресије, али у току су припреме за наставак друге епизоде. Биће речи о догађајима после рата, поседања копнене зоне безбедности, чување безбедности на југу Србије, тако рекао бих да смо на добром путу.
Причали сте надахнуто о тим борбама, али волео бих да за наше читаоце поновите шта никада нећете заборавити када су у питању ваши војници, чега ћете се до краја живота сећати са поносом?
− За своје војнике, за своје саборце, за своју браћу, за своју децу, јер међу њима су била и моја два старија сина, али и симболично сви ми смо браћа, саборци, ја кажем да су то дивни јунаци, да су исказали незапамћено јунаштво, хероизам, митски хероизам од оних голобрадих 19 година, па до припадника резервног састава, од бораца са Косова и Метохије, али и из читаве Југославије, па и ван Југославије, било је из Републике Српске.
Рекли сте да нисте тражили од њих да по сваку цену бране Србију, а они су одлучили?
− Тако је, па знате како ово је, то је била одлука моја, али је била одлука и 3. армије и генералштаба да сачувамо живу силу, јер је надмоћ 600 на према 1. Зато је моја одлука била да постепено наносимо губитке агресору до одређене линије, а онда да извршимо противудар. Међутим, нису нити једну стопу дали, онда сам ја дошао к њима и рекао сам ја сам са вама, не дамо Србију, не дамо Косово и Метохију.
Генерале, били сте на суђењу у Хагу. Када су Вам судили, да ли су ти људи који су заступали оптужницу, суд, и мало имали респект када су знали шта сте урадили за одбрану своје земље?
− Ја сам од службеника тог Хашког трибунала, посебно Уједињених нација у Шевенингену имао прилике и да добијем честитке и да добијем признања за нашу одбрану. Ово друго је већ политика светских хегемона НАТО алијансе, Америке, Европе, Евроатлантских структура.То видимо и данас шта раде у свету. И ако до данас некоме још није јасно у Србији шта је то било пре 27 година, сада им је ваљда јасно када светски силеџија нешто одлучи, онда нема друге.
Када сте се највише уплашили?
− Ма нисам се уплашио. Највише сам се бринуо за животе својих бораца када је Клинтон саопштио почетком јуна да је на Паштрику убио 700 војника. Међутим, провером устновили смо губитци су били 7, а не 700 наших сабораца. Да је отишао на лице места могао је да утврди и види, херојску борбу, уз Божију помоћ, јунака са Косова и Метохије из Приштинског корпуса. Они су непријатељу наносили такве губитке који су бројали на стотину и хиљаду жртава. Камионима и аутобусима су их одвозили.