Комеморација поводом смрти генерала Небојше Павковића данас је одржана у алексиначком Дому омладине на којој су се Алексинчани и део његове породице опростили од свог некдашњег суграђанина који је у град на Моравици дошао са четири године и ту провео детињство и средњошкоске дане, где су му живели родитељи и брат са фамилијом, а где се и касније радо враћао.
На почетку комеморације присутнима се обратио председник Удружења резервних војних старешина Алексинац Славољуб Радоман који је упознао јавност са чињеницом да је ова организација, након повратка генерала у Србију, послала телеграм у коме је изразила жељу и наду да након лечења Павковић посети Алексинац, али је нажалост смрт то пореметила.
Потпуковник у пензији Момир Дамјанић говорећи о животном путу генерала Павковића је нагласио да је он старешина који је пет пута ванредно унапређиван и да су исто толико проглашаване најбољим јединице које је Павковић предводио. Дамјановић је нагласио да генерала Павковића нису спречиле неправдене и неосноване оптужбе да часно, поносно и достојанствено брани официрски и углед војске којом је командовао.
У име алексиначке локалне самоуправе скупу се обратила заменица председника Скупштине општине Маријана Радивојевић која је подсетила да је Павковић одмах после НАТО бомбардовања Алексинца дошао у град и дао подршку његовим житељима. Она је поручила да ће историја бити најбољи судија њему и онима који су му нанели неправду, изразивши искрено саучешће породици и захваливши се генералу на ономе што је учинио у одбрани земље, а највеће признање је то што ће у народу остати сећење на Павковића.
Посебно је био емотиван тренутак када је своја сећања на Павковића износио Миле Јовановић, велики пријатељ и друг генераловог покојног брата Мирољуба. Он је након смрти свог кућног пријатеља био у сталном контакту са генералом који је Милета замолио да се колико може нађе породици покојног брата. Јовановић је у сузама саопштио да је посебно био потресен генераловим телеграмом поводом смрти брата у коме је поред осталог стајало „Драги мој брате Мики издао си ме, јер си обећао да ћеш ме чекати на тераси да попијемо кафу”. Овај говорник је још и казао да је велика Небојшина неостварена жеља да дође на братовљев гроб.
И братаница Ивана Павковић се емотивним писмом опростила од стрица у коме наводи да је он за њу био чика Неша, а за њену породицу, након смрти оца, био ослоноца иако је био у тешкој ситуацији. За њу је он био стабилан, миран, одговоран човек са војничком чашћу, чак и када је под притиском. Веровао је у оно што ради у складу са заклетвом коју је дао и до својих последњих дана је бранио своју војску и њихова дела. Људи су му веровали, јер је знао шта ради, чак и у хаотичним условима 1998. и 1999. године. Никада није остављао своје људе, чак и у натежим ситуација. Често је истицао да је част официра и заклетва отаџбини важнија о личне судбине.
Братаница Ивана је нагласила да је стриц Неша отишао уздигнуте главе, достојанствено и поносно. Цитирала је речи једног њеног пријатеља који је казао „да немају ту част да сви умру као хероји”, рекавши да је био у праву када је у питању стриц. Ивана је рекла да је била једина неостварена стричева жеља да дође на гроб свог вољеног брата, али да се нада да су сада негде горе заједно. Она се захвалила на подршици Влади Србије, Министарству правде, Министарству одбране, његовим саборцима из 125. моторизоване бригаде, његовом великом пријатељу Братиславу Гашићу и Алексинчанима који су у великом броју дошли на комеморационом скупу.
Комеморација је одржана на иницијативу Удружења резервних војних старешина Алексинац и овдашњег Удружења бораца, а у организацији алексиначке Библиотеке „Вук Караџић” и Центра за културу и уметност Алексинац.
