Mladić od sedam decenija – ove reči možda najbolje opisuju Predraga Ejdusa na sceni, doajena srpskog glumišta i pripadnika „ugrožene” srpske elite. Na Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu gledali smo ga u komadu adekvatno i simbolično nazvanom „Hor bečkih dečaka”, u adaptaciji i režiji Irfana Mensura.
Iako prevashodno komedija, ovo pozorišno ostvarenje podseća da u društvu postoji jedna zaboravljena generacija, kojoj nije lako da se snađe poput mladih naraštaja, a ipak se očekuje da bude korisna i društvu i sopstvenoj porodici. Publika u Aleksincu i, verovatno svim gradovima gde je igran komad, smejala se nesrećnim okolnostima Ace i Vuleta, sredovečnih ljudi koje su egzistencijalni problemi odveli u austrijsku prestonicu. Međutim, realnost koja je na sceni predstavljena u tragikomičnom ruhu, u stvarnosti ima sve manje komike, a ona koja odnosi prevagu upravo je tragedija. Društvo u kojem živimo neiscrpna je inspiracija za umetnike i ovako društveno angažovani komadi postaju dominantni u pozorišnim repertoarima, ali je, po rečima našeg sagovornika, u realnosti, nažalost, sve manje optimizma.
Na kraju ovog komada, Vaš lik odlučuje da se vrati u Srbiju i da se učlani u političku partiju. Takav scenario je izgleda jedan od najprihvatljivijih?!
Definitivno je jasno da danas, ako hoćeš ovde bilo šta da uspeš, moraš prvo da si član, ‘drug član’, po mogućstvu neke rukovodeće stranke. Naravno, bilo je toga i ranije i to je ono što je najtragičnije. U takvom deljenju karata mi imamo vladavinu najgorih. Ovo je ono što se na latinskom zove kakistokratija ili vladavina najgorih. Sa nekom nostalgijom se sećam vremena mediokriteta, jer mediokriteti su još nešto i znali. Moj sin je profesor na Političkim naukama i kaže da su 90% studenata, koji upisuju političke nauke, već članovi vladajuće partije. Dakle neki roditelji su rekli, ‘čekaj hoćeš da se baviš politikom, je l’ si ti normalna, kako možeš da se baviš politikom, ako nisi negde član’.
To je sada definitivno jasno, mi imamo tu partokratiju, koja je uzela maha i tu su takve manipulacije koje doživljavamo iz dana u dan, a to zapravo dovodi do jednog jednoumlja i ljudima u suštini više nije bitno u kakvoj državi žive i koliko je ta država pravna, pravedna… Dakle, prisutna je jedna podanička atmosfera, mi nemamo više građane. Bilo je toga i ranije, ako hoćete i u komunizmu i u socijalizmu, rukovodeći ljudi su, takođe, bili i morali da budu članovi partija, ali to su bili najbolji ljudi. Oni su još nešto i znali, od kulture, preko privrede. Onda se to polako osipalo.
Mi smo sada zemlja koja u proseku ima najveći broj doktora nauka, a znamo mi sami kako se do toga dolazi. Sve je do te mere srozano da se onda pitaš, a zašto uopšte učiti školu, zašto biti pošten, čemu uopšte pravna država, čemu vladavina prava, odvojenost sudstva od izvršne vlasti, gde je pitanje porekla imovine, lustracije, to su sve ključna pitanja koja su neophodna za razvitak jednog društva. To ogromnom broj ljudi više ne predstavlja nikakav problem, oni smatraju da je sve to normalno i da to treba podržavati i ćute. Samo se upiši, ako imaš dovoljno para za korupciju i mito, ti si na konju.
Ceo intervju pročitajte u AL novinama: