Dom kulture u Nozrini od nedelje, 10. marta, više podseća na ruševinu, nego što asocira na objekat gde se nekada odvijao vrlo dinamičan kulturni i društveni život ovog i susednih sela. Po rečima Svetomira Milanovića, odbornika u lokalnom parlamentu i stanovnika ovog sela, tada je došlo do rušenja većeg dela krova, nadzida i plafona u centralnoj sali i okolnim prostorijama, što se može videti i u našoj galeriji fotografija.
Naš sagovornik kaže da je početkom ovog veka bio izrađen elaborat o sanaciji Doma kulture uz saglasnost pet ovdašnjih sela i da je za njega opština tada izdvojila 220.000 dinara. Po tom dokumentu, celokupno renoviranje objekta koštalo bi oko 30 miliona dinara. Milanović objašnjava da su se nekoliko godina javljali za sredstva u tadašnjoj Direkciji, ali da para nije bilo. Kako tvrdi, obično su novac dobijali „dobrostojeći” domovi kultura, a ne oni koji su propadali. On dodaje da je u više navrata upozoravao opštinska rukovodstva da će doći dan kada će se objekat srušiti, ali su se vlasti menjale, a ostajala samo obećanja, naročito pred izbore.
Odbornik Milanović sa setom nam priča da je davne 1994. dom u Nozrini bio proglašen najuređenijim u Srbiji. Tada je ovo naselje bilo pobednik Republičke akcije „Susreti sela”. U okviru ovog objekta bile su i prostorije namenjene penzionerima, tadašnjoj Zemljoradničkoj zadruzi, prodavnicama, odnosno veći deo privrednog, društvenog i kulturnog života sela odvijao se u ovoj zgradi.
Urušavanje doma je počelo i pre nego što je pao krov, pošto su neodgovorni građani skidali kablove, uzimali stolice i ostali inventar koji je bio dostupan. Naš sagovornik smatra da je ovakvo stanje u selima i posledica slabljenja pozicije mesnih zajednica jer je imovina o kojoj su one nekada vodile računa prešla u nadležnost opštine, a mesne zajednice više nemaju ni svoje žiro račune, a samim tim ni mogućnost uvođenja samodoprinosa.
Najstariji stanovnici Nozrine sećaju se kako je ovaj objekat građen 1947/48 godine i sa ljutnjom ističu da je sramota što je dozvoljeno njegovo propadanje. Kažu da su ga kulukom gradili, a oni koji se nisu odazvali obavezama oko gradnje, po kazni su upućivani da grade Novi Beograd. Nažalost, našim nemarom, a pomalo i nemaštinom objekat, koji su naši preci velikim požrtvovanjem i znojem izgradili, ovog marta najverovatnije je doživeo kraj svog postojanja.
O sudbini ovog doma i šta ga očekuje u budućnosti moći ćete da čitate narednih dana.