Иако рођени Сарајлија, један део живота провео је у Нишу, па га многе Нишлије са поносом, а он каже и са правом, називају својим глумцем. О његовој успешној глумачкој каријери, не треба превише говорити, довољно је само рећи Ирфан Менсур. Афирмисан као глумац и у редитељском свету постаје препознатљиво име. У такмичарском делу Фестивала првоизведених представа у Алексинцу појавио се и као редитељ и као глумац у комаду „Хор бечких дечака”.
Ова Менсурова прича на комичан начин приказује проблеме једне генерације, која је због ратова, транзиције, пропасти и приватизације предузећа, дочекала озбиљне године без пензије и без основних егзистенцијалних услова.
Његови јунаци Аца (Ејдус) и Вуле (Менсур) вођени трбухом за крухом свој „спас” проналазе на бечком градилишту. Једини ослонац тамо им је дугогодишњи гастарбајтер и наводни пријатељ Џони (Бода Нинковић), али живот у аустријској престоници далеко је од очекиваног. Њихов боравак праћен је низом трагикомичних ситуација које осликавају српски менталитет и тежак живот у дијаспори. „Бечки дечаци” до сада су се публици поклонили педесетак пута, а Алексинац их је даривао наградом најдрагоценијом сваком глумцу, препуном салом и громогласним аплаузом.
Публика у Алексинцу даривала вас је великим аплаузом, чак су аплаузима прекидали представу, ако је упоредите са неком другом фестивалском публиком, какви су утисци?
Знате ова представа мора да кокетира с публиком и тамо где смо узели публику под своје и где је публика узела нас под своје тад је представа енергична, тад је представа права и тад ову представу играмо заједно с публиком. У Алексинцу се то десило.
Када сте адаптирали текст да ли сте променили и имена главних ликова Аце и Вулета? Да ли ту можда има неке симболике?
То је сасвим случајно, Џони је остао као у претходном тексту, то сам оставио зато што звучи европскије. У овом комаду више причам своју причу. Моја мајка, мој очух и мој брат живе преко педесет година у једној нордијској земљи. Мој брат перфектно говори шведски језик јер је као јако мали отишао тамо, мој очух пристојно, а мајка из отпора не говори шведски језик. Она га разуме и зна да се споразуме, али га не говори. Не жели да га говори. После педесет година покушали су да се врате у ове крајеве, издржали шест месеци и схватили да није то више оно што је било и што је остало у њиховим главама и вратили су се поново тамо где су у ствари проћердали своје животе, јер они тамо нису живели, они су тамо радили, зарадили и сад животаре и чекају свој крај. Дакле ја причам неку своју причу, а та прича је саткана у овом комаду који можда нема толику трагедију наших живота, али у сваком случају загребе ове проблеме о којима причамо.
Цео интервју са Ирфаном Менсуром прочитајте у електронском издању „Новости југа”: