Bele poklade, dan uoči Velikog posta, nekada je pratila posebna radost, pre svega, najmlađih ‒ pamte stariji meštani aleksinačkih sela. Taj dan bio je ispunjen radošću, druženjem, pesmom i nizom običaja koji simbolišu pročišćenje i oprost grehova. Bele poklade bile su poznate po maskiranim povorkama mladih ljudi koji su obilazili seoske kuće, gde su ih ukućani darivali i ispraćali sa osmehom. Danas se u ovom kraju uglavnom zadržalo paljenje i preskakanje vatre, u narodu poznatije kao „karaveštice” ili „olalije”, ali je i ovaj obred, po sećanju starijih, ranije bio mnogo veseliji. 
‒ Običaj je da se vatra zapali na onoliko mesta koliko ima ukućana. I onda se skupe muškarci, gazde iznesu piće, rakiju, ko šta ima, iznesu da popiju uz karavešticu i kad se zapali vatra preskače se na jednu stranu, pa se onda vrati na drugu. Kad oganj pregori, posle momci i devojke trče uzimaju onaj gar i garave jedni druge – priseća se osamdesetogodišnja Jovanka iz Gredetina.
Vatre o beloj nedelji, najpre, imaju za cilj da svojim magijskim dejstvom u prvim danima proleća utiču na rast biljaka i plodova, zato postoji običaj prenošenja olalija i karaveštica po poljima i voćnjacima. Pored toga, vatra ima i čistilačku ulogu da odagna zle sile od čoveka i tako obezbedi dobro zdravlje i napredak.
U staro vreme čitava Bela nedelja bila je ispunjena običajima, a Poklade su podrazumevale i posebnu pripremu.
‒ Na taj dan mora da se zakolje petao jer su stari ljudi govorili, ako petao nadživi gazdu, on se posle sili da je nadživeo gazdu. I spremi se večera, petao se ispeče, skuva se za svakog ukućanina po jedno jaje, a jedno je bilo višak – priča Jovanka i dodaje da su se deca posebno radovala običaju „lamkanja” pokladnog jajeta.
‒ Kad se završi večera majka uzme konac, pa veže to jaje i dok visi sa konca ukućani se utrkuju ko će prvi da uhvati jaje ustima, ko pobedi smatra se da je najsrećniji.
Moderna vremena nameću neke nove stilove življenja, ognjišta u mnogim seoskim domaćinstvima odavno su ugašena, a mlađi naraštaji ovaj dan praznuju tek toliko da sačuvaju sećanje na neka stara vremena.
‒ Ovo sada je samo bleda slika. Ranije se manje imalo, a više se radovalo. I ljudi je bilo više. Nije više kao što je nekad bilo – sa setom završava Jovanka.
I današnji dan, Čisti ponedeljak, odnosno početak Vaskršnjeg posta, nekada je imao svoje običaje. Domaćice su dan započinjale čišćenjem kuće i pranjem odela. Ukućani su se toga dana brijali, šišali i oblačili čisti odeću, a običaj je bio i da se ne jede kašikama, viljuškama i noževima jer se verovalo da to sprečava ptice da vade seme iz zasejanih njiva. Pribor se vezivao crvenim koncem i kačio više ognjišta. Stariji ljudi su ranije „tudoričili” na ovaj dan, što je podrazumevalo da se do zalaska sunca ništa ne jede. Običaj je i da se danas mesi pogača koja se služi uz kiseo kupus i paprike.