U Orahovcu postoji srpska enklava gde, nakon mnogi progona, živi 300 naših sunarodnika. Tu su se ukrstili putevi domaćeg momka i neveste iz Vojvodine.
Kad je ljubav velika i trista metara nisu teskobni
Topla ljubavna priča iz enklave Gornji Orahovac na Kosovu i Metohiji, gde živi oko 300 Srba u krugu od 100 do 200 metara. Meštani kažu da im je teško, ali da im posete iz centralne Srbije „puno znače, jer vide da, ipak, neko misli na njih.” Žive oko jedne crkve. Tu je sav srpski narod iz Orahovca.
A jednoj mladoj Oliveri iz ravne Vojvodine poseta Kosovu i Metohiji iz korena je izmenila život, jer je njen odabranik baš iz Orahovca.
‒ Orahovac je mesto u srcu Metohije, u koje ko god da jednom dođe, uvek se rado vraća. Njegovo najvrednije obeležje jesu dobri ljudi koji ga nisu napustili ni u najtežim trenucima. Oni su ti koji najviše čeznu da budu posećeni, da ugoste, da podele sa ljudima bol, tugu, radost i pesmu i uvere se da ih, ipak, nisu svi zaboravili ‒ ovako o Orahovcu govori Olivera, koja je tek došla iz Vojvodine da ovde živi.
Sa njom i njenim suprugom Milanom Vitoševićem razgovaramo u konaku Pećke patrijaršije. Milan nam sa ponosom govori o jednoj od znamenitosti „srpskog” dela Orahovca.
‒ Ovaj konak je bio u užasnom stanju, katastrofa, ali ja sam ga uz božju pomoć obnovio koliko sam mogao, da ima nekih uslova za život. Oženio sam se pre pet meseci. Uzeo sam ženu iz banatskog sela Mokrina. Uz božji blagoslov živimo ovde. Gledamo maksimalno da opstanemo, da sačuvamo ovo gde jesmo. Trenutno smo u konaku Pećke patrijatršije koji je sagrađen 1848, a posvećen je Arseniju Sremskom. Još jedna asocijacija na Vojvodinu. Ima Boga, uvek nešto postoji. Banaćanka došla u Metohiju ‒ objašnjava Milan, sa neodređenim sjajem u očima koji u dubini nosi svu bol i patnju ovdašnjeg čoveka, ali na površini se nazire vera u bolju budućnost.
Sve je to božja volja
A za njega je bolja budućnost nastupila kada je upoznao ljubav svog života. Dok vam priča o tom susretu, stičete utisak da je pred vama čovek koji je verovao da će uz pomoć neke svevišnje sile biti nagrađene sve one njegove patnje, koje je stojički podnosio zbog svoje vere, zbog svoje pripadnost srpskom narodu.
‒ Sve je to božja volja. Olivera je posećivala manastire na Kosovu i Metohiji, pa smo se tako upoznali. Zavolela je ovo mesto i odlučili smo da živimo ovde ‒ pomalo stidljivo priča Milan, koji radi kao obezbeđenje u ovdašnjoj školi.
O ljubavi kao velikoj pokretačkoj snazi nam govori i njegova izabranica Olivera, koja tvrdi da „ljubav ne zna za granice” i objašnjava da granice i ne postoje, postoje samo alternativni prelazi. Život u enklavi Orahovac je za nju lep i, po njenim rečima, nikada se ne bi odselila odavde.
Olivera Tonić je završila Ekonomski fakultet u Novom Sadu, smer turizam. Za sada nema posla, ali se nadaju da će im Bog i ovoga puta pomoći. Radoznali smo šta bi Olivera, kao turistički vodič, preporučila posetiocima Orahovca.
‒ Svakako najznačajnija znamenitost u gornjem delu Orahovca jeste crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ona predstavlja simbol snage i borbe za opstanak na svojim ognjištima. U njoj se narod okupljao i u dobru i u zlu. Nalazi se u centru srpskog dela grada i oko nje se i odvija život Srba u Orahovcu ‒ vodi nas Olivera kroz ovo mesto.
Naša sagovornica na spisak šta treba videti kada se nađete u njenom novom prebivalištu dodaje i Popovu kuću, Sahat kulu, pećinu „Dulo” sa izvorom i konak manastira Pećke Patrijaršije sa kapelom, koji je posvećen drugom srpskom arhiepiskopu Arseniju Sremcu, gde ona i suprug trenutno žive.
Sve ovo o čemu Olivera kazuje okružuju vinogradi o kojima meštani sa setom pričaju i koji u njima bude nostalgiju za bezbrižnim i boljim vremenima. A da srpski narod na ovim prostorima drži i daje im podstrek da opstanu, jesu i njegove svetinje. U obližnjem Zočištu nema više prognanog i stradalog srpskog stanovništva, ali ima nečeg što prevazilazi vremenske odrednice.
‒ Na samo pet kilometara od Orahovca nalazi se velika svetinja, manastir Zočište, u kojem su čudotvorne mošti Sv. Kozme i Damjana, koje su iscelile mnoge Srbe, ali i Albance. Manastir je miniran i potpuno uništen 1999. godine, ali je 2004. godine ponovo iznikao, lepši nego ikada pre. Posetom Orahovcu svakako da činite dobro delo ljudima koji su čuvari ovog svetog mesta, ali i sebi, jer ćete sigurno pronaći mir u duši i postati još bolji nego što jeste ‒ završava svoje preporuke naša sagovornica, po sturci turizmolog, a po životnom opredeljenju nastavljač i čuvar srpske loze u Metohiji.
I roditelji orahovačke neveste dolaze iz Banata ovde. Njihov metohijski zet kaže da im se ovde sviđa i da su oduševljeni.
Stanovnika manje, dece više
Dok razgovaramo, čuje se gugutanje golubova. Asocijacija na porodično gnezdo. Kao da se nagoveštava da će ova porodica i njihov dom biti bogatija za još neke nove golupčiće.
‒ Daće Bog još golupčića ovde. Uskoro očekujemo i prinovu ‒ smeška se Milan.
Olivera dobacuje s osmehom:
‒ Najlepši ukras ove rajske bašte su deca koja svojom pesmom svakom posetiocu izmame i osmeh i suze.
I dok pričamo o tako važnim životnim temama, naš pogled i dalje privlače golobuvi koji su jedan od ukrasa dvorišta u kome razgovaramo. I logično, nameće se pitanje o ovom Milanom hobiju.
‒ Čuvam golubove jer se teško živi, pa mi je ovo neka zanimacija. Ovde je malo ljudi i ništa drugo ne postoji. Okolina, oko 300 metara oko crkve, i to je sve. Golubovi su lepe ptice, rajske ptice. Lepo je imati životinje i brinuti o njima. Bog je to ostavio. Oni su slobodne ptice i uvek se vraćaju u svoje gnezdo, ne ostavljaju svoje mladunce ‒ objašnjava nam Milan, a nama se čini da iz nedalekog Prizrena doleće naša najstarija pesma „Oj, golube, moj golube”, koju je voleo i car Dušan. I dok se mešaju stvarni događaji i naša nacionalna predanja, u glavi nam je misao poput apela: Eh, kad bismo mi bili kao ptice, da ne znamo za granice…
A kao da za granice straha ne zna ni njihova komšinica Olivera Radić, profesorka srpskog jezika i na neki način naša domaćica, koja sa ponosom ističe da se broj dece u ovdašnjoj osnovnoj i srednjoj školi ne smanjuje, iako je broj stanovnika u ovoj srpskoj enklavi manji. Odlaze oni koji ne mogu da izdrže pritisak ljudi koji ne bi u komšiluku Srbe. Ali oni koji ostaju, veruju u budućnost. A njihova budućnost su njihova deca, kojih je sve više. Oni čine i više nego što mogu u želji da ostanu na ovim vekovnim ognjištima. A šta je na nama? Pa vrlo jednostavno. Umesto što se divimo autentičnim građevinama po regionu i svetu, dovoljno je samo da jednom godišnje dođemo na Kosovo i Metohiju, gde će nas, osim autetičnog i vrednog ambijenta, dočekati široko i gostoljubivo srce metohijskog čoveka. Toplo će u duši biti i njemu, i nama, a osećanje uzajamne pripadnosti istim korenima je nešto što će svima dati novu životnu snagu. Ima li bolje dobrodošlice u Metohiju!
N. Miljković i V. Cenić
Bog je na našoj strani, a mi?!
Olivera Radić, novinarka i profesorka gimnazije u Orahovcu, trudi se da retkim gostima priča o građevinama i istoriji ovog mesta.
‒ Kuća koju su obnovili mladenci je konak manastira Pećka patrijaršija, konak Arsenija Sremca iz 1846. godine. Kamen na kome to piše čuva se u Velikoj Hoči. Konak je bio vlasništvo Pećke patrijaršije, a u nekom periodu tu je radila i škola. Posle Drugog svetskog rata, kada se oduzimala crkvena imovina, jedna žena iz porodice Lević otišla je kod patrijarha Germana. Da bi zaštitila konak, traži da ga kupi, da bude njeno vlasništvo do nekog perioda kada se može vratiti patrijaršiji ‒ kaže naša sagovornica.
Po Oliverinim rečima, patrijarh German je bio oduševljen tim predlogom, jer je to bilo vreme kada ljudi nisu smeli ni da idu u crkvu.
‒ U ovom dvorištu su se u posleratnom periodu održavale igranke. Porodica Lević je otkupila kuću i ovaj plac, a za sebe su podigli novu kuću. U konaku je bila soba, kako je ovde u narodu zovu ikonlak, kućni ikonostas. Nalazila se na njemu i ikona Svetog Nikole. Članovi porodice se sećaju da su prilikom prvog krečenja kuće, kada su pomerili ikonu, ugledali čudo: ikona nije stajala na ekseru, ničega nije bilo, kao da je bila zalepljena za zid. I nikada je više nisu tako mogli vratiti, morali su, ipak, zakucati ekser – upoznaje nas naša domaćica.
Konak je i dalje u vlasništvu porodice Lević, koja se ne vraća jer je vlasnik, njihov sin, bio, kako kaže Olivera, hapšen od strane Kfora 99. godine, navodno zbog ratnih zločina, iako je kratko radio kao prevodilac za Kfor.
‒ Porodica ima dobar vinograd, iz koga su sada izvađeni čokoti, koji želi da proda, ali samo nekome od naših ljudi, drugima neće. Ovakve građevine sa zanimljivim pričama su prava mesta za turizam. Pogledajte zanimljive reljefe na njemu, kao na crkvama. Mladi bračni par Vitošević sada ovde živi. Uložili su u sređivanje konaka. Šta će biti dalje, videćemo ‒ pita se Olivera sa nadom da će odgovor biti u interesu zajednice kojoj pripadaju.
Na fejsbuk profilu Olivere Radić piše: „Bog je na našoj strani, ovo je njegova zemlja, mi smo njegovi ljudi.”
Tekst objavljen u dodatku “KiM Odjek” – Novosti juga br.70-71 (novembar-decembar 2020.)