„Велика нас је несрећа задесила”, започиње своју причу мајстор Гиле, столар Драгиша Миљковић из Љуптена, коме је у пожару изгорела цела радионица стара скоро пола века. У неверици је и даље док нам описује како је пре две недеље објекат од око 500 квадрата, у коме су радили он и његови наследници, за кратко време прогутао пламен.
‒ У суботу око пола једанаест смо приметили ватру, било се мало потпалило. Ми смо почели да гасимо водом. Кофу воде кад сипамо, као да сипамо бензин. Много брзо… За свега честрдесет минута све је изгорело – прича нам 72-годишњи столар, додајући да је највероватније пожар изазвала машина коју су користили за обраду паркета.
А мајстор Гилета, не само у Љуптену, него и много шире, слободно можемо рећи у читавом округу, знају као једног од најбољих столара и чувара старог заната. Зато је ова несрећа која га је задесила, погодила не само комшије, него и све оне који га познају и сарађују са њим. Занат је, прича нам, научио најпре од тече који је био столар, а затим је седам година столарске послове радио у Аустрији.
‒ Није била нека пара да зарадиш, али си итекако, ако си хтео, могао да научиш занат. Свашта су радили – преноси нам мајстор Драгиша искуства из Аустрије, одакле је ”78 увезао већину машина које су сада страдале у пожару.
‒ Што се машина тиче, фарба је отишла, видећемо кад почнемо да радимо да ли се нешто деформисало. Неке су се машине топиле. Много је била висока температура – каже нам Гиле и додаје да је штета грубо процењена на око 110 хиљада евра.
Све је то сада снашло Миљковиће, који се још није опоравили од недавне породичне несреће, када су пре мање од пола године изгубили једног члана породице.
‒ Шта нам се ово догоди? – плачним гласом пита се мајстор Гиле.
А каже да су се увек трудили да донирају када могу, помагали су и цркве, помагали су и село. Многи мештани Љуптена поносни су на дрвени мост који је направио столар Гиле, а неки су од њега научили и занат.
‒ Сви ме благосиљају, ‘оће да ми направе бисту кад умрем. Да ниси, кажу, ти био не би село опстало – прича нам поносно.
Присећа се наш саговорник и лепих тренутака, попут оног када је градио сплав на Нишави. Сада су чувеном столару из Љуптена везане руке. Уместо да старијем унуку који се преселио из града и планира да настави дедин и очев посао у селу, преноси нове вештине заната, деда Гиле и његова бројна породица усредсређени су на чишћење хаоса који је пожар оставио.
‒ Колико је само шута. Од 5.800 црепова све се то распукло на коцку шећера. Да има бар један да је остао. Од толике грађе, ми смо имали 8 метара и 30 центиметара рог, ништа није остало – прича нам.
И све би ишло лакше да има одакле. Најтеже је наћи новац и материјал за санацију.
‒ Ми смо пуна кућа људи, жена и ја, син, два унука, унука. Старији унук ми се оженио – прича нам Гиле и каже да су им тренутни приходи две мале пензије.
Покривање радионице сада им је приоритет како би могли да санирају унутрашњост зидова. Зато би много значило када би им помогао свако ко може. Највише би им користила финансијска помоћ, јер како каже мајстор Гиле, мушки део укућана зна да ради све послове и око крова и малтерисања, па би до јесени могли све да заврше. Пријатељи из иностранства се већ јављају, помажу са по 50, 100 евра, прича нам Гиле.
Иако су га, како нам каже, притисле године, ипак не губи наду. Да је тако, потврђује и то што не одустаје од послова који су уговорени пре пожара. „Изгорело нам је 26 врата која је требало да испоручимо у Сокобањи, њих ћемо морати поново да радимо” – ово је реченица која улива оптимизам да ће се у мајстор Гилетовој радионици ускоро поново зачути машине.
А ми бисмо додали, можда је ово прилика и да се оне организације које подржавају и настоје да очувају старе занате кроз неки пројекат укључе у ову причу.
Маја Радоман: Помозимо занатлијама које воле своје место
Несрећа која је задесила мајстор Гилета и његову породицу посебно је погодила и Мају Радоман Цветићанин, директорку Центра за културу и уметност, која је и покренула иницијативу за помоћ.
‒ Вест о несрећи која их је задесила дирнула ме је у душу, јер сам недавно путем потребе за саветом чувеног столара, посетила ову сложну породицу. И само двориште складом и уредношћу указивало је да се иза улазне дрвене капије открива рад сложних генерација, а дрвени мостић преко речице ка школи недалеко од куће и враголасти назив ‘Мостић три школарца’ и стругара поред, најавили су занатлије које воле своје место – наводи Маја.
‒ Све претворено у пепео. Онај кров без столица којим се мајстор Гиле хвалио настао након рада на некој цркви идеалног техничког решења крова, стотине црквених предмета који су чекали дораду у радионици, чак и оне дрвене кашике за које се нашалисмо да би могле да буду леп поклон гостима општине…
Како истиче мало је породица, малих занатских радњи, па и великих предузећа, која окупљају три генерације заљубљеника у исто – занат и село. И то у слози и миру.
‒ Млади су остали на селу, синови наследили занат очева, деценијама својим рукама стварали. Четрдесет година касније – машине, грађа, намере, жеље, снови и планови младих који очекују принову …пепео – са сетом закључује Маја.
Породица чувеног мајстор Гилета, како каже, изузетна је по много чему – спретности у столарском занату који се са деде преко сина пренео на унуке, домаћинском понашању и опстајању на селу упркос моди одласка са огњишта, а о радиности свих укућана ове сложне савремене задруге надалеко се прича.
‒ Чини ми се да позив за помоћ и подршку у обнављању ресурса вредних занатлија никад више није био на месту, него у временима небриге за комшију, познаника, рођака, пријатеља – за човека?! – закључује Маја.
Кустос Завичајног музеја: Вредна и поштена породица која негује стари занат
‒ Када смо пре пар година расписивали тендер за реконструкцију зграде музеја, добар део послова односио се на столарске радове. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе сумњали су да ћемо наћи столара који ће успети да изведе све детаље и украсе у дрвету онако како су то чинили мајстори прошлог века – присећа се Александар Никезић, кустос Завичајног музеја у Алексинцу, како је почела сарадња са мајстор Гилетом.
Када је кустос по завршетку тендера упитао представнике извођача ког мајстора ће ангажовати за столарске радове, добио је одговор: „најбољег и јединог који може и уме да ради на споменицима културе који су под заштитом”.
‒ Ускоро сам упознао Драгишу и уверио се у његово умеће и вештину. Надзорни инжењер из Завода за заштиту споменика признао ми је да је одахнуо када је на градилишту код музеја затекао Драгишу – сећа се Никезић.
Од тада је, каже, било послова који су изискивали одличног столара, али су имали срећу да су сви извођачи који су добијали посао на радовима у музеју и око објекта, увек ангажовали мајстор-Гилета из Љуптена.
‒ На несрећу која је задесила Драгишу потребно је да одговоримо солидарношћу тим пре што он има коме да пренесе своје драгоцено знање и искуство. Тиме бисмо помогли једној вредној и поштеној породици, а уједно бисмо сачували и тајне једног заната који је део наше нематеријалне културне баштине – поручује Александар Никезић.