Poljoprivredno-industrijski kombinat Aleksinac, nekadašnji privredni subjekat koji je bio gigant ne samo u aleksinačkim okvirima, nego i šire, takođe je ostao dužan svojim radnicima. Pošto je to bila holding kompanija u nekim delovima zaposleni su ponešto i naplatili, dok kod drugih nije bio takav slučaj. Takođe, mnogi su stava da su oni od kojih se najviše očekivalo da sačuvaju firmu prvi uzeli novac iz stečajne mase ili putem sudske zabrane, dok je firma kako-tako funkcionisala, a to je rukovodstvo. I ovoga puta kratkih rukava ostali su oni zaposleni koji su u opstanak svog preduzeća verovali onda kada su odgovorniji od njih „digli ruke”. Sada im izvršne sudske presude i ne znače mnogo, pošto je stečajna masa sve manja, a oni u redu za naplatu nisu među prvima.
Jedan od njih je i Slaviša Jovanović, kome je holding PIK ostao dužan na ime neisplaćenih zarada oko milion i 800 hiljada dinara, pošto je kao i ostali linearno primio samo 150 hiljada dinara.
‒ Što se kooperacije tiče gde sam ja nekad radio mislim da je bilo pedesetak radnika koji ništa nisu naplatili. Što se ekonomije tiče, čini mi se da su naplaćivali jer su dosta toga prodali. U hladnjači gde sam poslednji put radio, kada smo videli gde vodi ovaj brod počelo je nešto da se prodaje, ali to je neka sitna naplata. Radnici u klanici su redovno primala plate, ali ne znam kakva su tu dugovanja– objašnjava Jovanović kakva je sudbina snašla njegove kolege u PIK-u.
Međutim, tu nije bilo kraja njihovim mukama. Nakon što su se za svoja prava izborili na sudu i dobili sudsko izvršno rešenje, nisu ni slutili da će ovaj dokument do sada ostati samo mrtvo slovo na papiru.
‒ To gotovo ništa ne znači. Neki ljudi su tužili i u Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, međutim da li su to dvostruki aršini ili ko bi znao, uglavnom jako teško se ide sa naplatom. Nemamo čak ni uvid šta je od PIK-ove imovine prodato. Naravno to zna stečajni upravnik, ali za radnike u PIK-u, ponavljam, nema para – uznemireno priča naš sagovornik.
Logično pitanje bi bilo zašto radnici kojima se dugovalo, a što je potvrđeno i sudskim rešenjem nisu dobili status poverioca i aktivnije učestvovali u raspodeli imovine iz stečaja u preduzećima, gde su neki proveli više decenija stvarajući dobit iz kojih su se ona i razvijala. Naravno, lako je reći da je zakon to drugačije definisao, ali ostaje pitanje u kakvu smo mi društvenu privrednu promenu krenuli, a da pre toga nismo napravili mehanizme zaštite te imovine.
‒ To nije bila privatizacija, nego pljačkaška privatizacija. Vi znate da je i Slobodan Milisavljević, tadašnji ministar poljoprivrede, dolazio u hladnjaču i obišao PIK. Obećano je mnogo toga. Međutim sve se, nažalost, završilo 2010. godine. Od tada mi više nemamo apsolutno nikakav uvid. Jeste taj privredni upravnik ostavio pojedine direktore, koji su mu se sviđali, u stalni radni odnos, ali mnogo je ljudi otišla na biro – kaže Jovanović.
Poljoprivredno industrijski kombinat je nakon stečaja na ulici ostavio blizu hiljadu radnika, a još veća šteta je nastala za poljoprivredne proizvođače u 72 aleksinačka sela, koji su sarađivali sa kooperativama ovog giganta, što im je obezbeđivalo donekle siguran plasman njihovih proizvoda, obnavljanje mehanizacije i nabavku kvalitetnih grla stoke i sadnog materijala.
Ovaj medijski sadržaj nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.