Kombinat

Стечајна маса све мања, а извршне пресуде мртво слово

Пољопривредно-индустријски комбинат Алексинац, некадашњи привредни субјекат који је био гигант не само у алексиначким оквирима, него и шире, такође је остао дужан својим радницима. Пошто је то била холдинг компанија у неким деловима запослени су понешто и наплатили, док код других није био такав случај. Такође, многи су става да су они од којих се највише очекивало да сачувају фирму први узели новац из стечајне масе или путем судске забране, док је фирма како-тако функционисала, а то је руководство. И овога пута кратких рукава остали су они запослени који су у опстанак свог предузећа веровали онда када су одговорнији од њих „дигли руке”. Сада им извршне судске пресуде и не значе много, пошто је стечајна маса све мања, а они у реду за наплату нису међу првима.

Један од њих је и Славиша Јовановић, коме је холдинг ПИК остао дужан на име неисплаћених зарада око милион и 800 хиљада динара, пошто је као и остали линеарно примио само 150 хиљада динара.

‒ Што се кооперације тиче где сам ја некад радио мислим да је било педесетак радника који ништа нису наплатили. Што се економије тиче, чини ми се да су наплаћивали јер су доста тога продали. У хладњачи где сам последњи пут радио, када смо видели где води овај брод почело је нешто да се продаје, али то је нека ситна наплата. Радници у кланици су редовно примала плате, али не знам каква су ту дуговања– објашњава Јовановић каква је судбина снашла његове колеге у ПИК-у.

Slaviša Jovanović
Славиша Јовановић

Међутим, ту није било краја њиховим мукама. Након што су се за своја права изборили на суду и добили судско извршно решење, нису ни слутили да ће овај документ до сада остати само мртво слово на папиру.

‒ То готово ништа не значи. Неки људи су тужили и у Међународном суду за људска права у Стразбуру, међутим да ли су то двоструки аршини или ко би знао, углавном јако тешко се иде са наплатом. Немамо чак ни увид шта је од ПИК-ове имовине продато. Наравно то зна стечајни управник, али за раднике у ПИК-у, понављам, нема пара – узнемирено прича наш саговорник.

Логично питање би било зашто радници којима се дуговало, а што је потврђено и судским решењем нису добили статус повериоца и активније учествовали у расподели имовине из стечаја у предузећима, где су неки провели више деценија стварајући добит из којих су се она и развијала. Наравно, лако је рећи да је закон то другачије дефинисао, али остаје питање у какву смо ми друштвену привредну промену кренули, а да пре тога нисмо направили механизме заштите те имовине.

‒ То није била приватизација, него пљачкашка приватизација. Ви знате да је и Слободан Милисављевић, тадашњи министар пољопривреде, долазио у хладњачу и обишао ПИК. Обећано је много тога. Међутим све се, нажалост, завршило 2010. године. Од тада ми више немамо апсолутно никакав увид. Јесте тај привредни управник оставио поједине директоре, који су му се свиђали, у стални радни однос, али много је људи отишла на биро – каже Јовановић.

Пољопривредно индустријски комбинат је након стечаја на улици оставио близу хиљаду радника, а још већа штета је настала за пољопривредне произвођаче у 72 алексиначка села, који су сарађивали са кооперативама овог гиганта, што им је обезбеђивало донекле сигуран пласман њихових производа, обнављање механизације и набавку квалитетних грла стоке и садног материјала.

grbОвај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × 3 =