Akademika Tihomira Đorđevića, jednog od glavnih utemeljivača naše „nauke o narodu” zna čitava Srbija. Svrstavaju ga u briljantnu generaciju velikih imena srpske nauke i umetnosti, koja je bila priznata i u svetu. Ubrajaju ga u grupu beogradskih intelektualaca gde su i Mihailo Petrović Alas, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović i Milutin Milanković. Malo ko, međutim, zna da je taj živahni, skroman i dobar čovek, stasao u malenom Lužanu kraj Aleksinca, u sirotinjskoj kući i bedi, koja je i za ono krizno vreme bila prevelika.
Veliki deo života Tihomir R. Đorđević proveo je u „aleksinačkoj Moravi”, kako je nazivao ovaj kraj. Zato ga Aleksinčani s pravom svojataju, iako je po rođenju bio Knjaževčanin. U Aleksincu, gde je radio kao profesor i jedno vreme direktor Učiteljske škole i Aleksinačke gimnazije, u poslednjoj godini 19. veka, pokrenuo je prvi etnološki časopis na Balkanu „Karadžić” i to od sopstvenih sredstava. To je maleni Aleksinac uzdiglo na nivo etnološke prestonice. Njegov časopis bio je izuzetno cenjen u naučnim krugovima. Iz Pariza mu Sima Trojanović 1900. godine šalje pismo u kome navodi da su Francuzi na polju obrađivanja narodnih tradicija još uvek početnici, a da Aleksinac postaje istinski književno-folklorni centar.
Mukotrpno odrastanje
U kući lužanskog paroha Radoslava Đorđevića koji je imao trojicu sinova i jednu kćer, život pre rata, a posebno nakon njega, bio je užasno težak. Tihomiru je bilo deset godina kada je izbio Prvi srpsko-turski rat 1876. Kako bi sačuvale živu glavu čitave porodice bežale su iz aleksinačkog kraja gde su vođene centralne borbe za oslobođenje od Turaka. Đorđevići su u to vreme utočište pronalazili u Sokobanji, Jagodini i njenoj okolini, dok je otac Radoslav morao da se priključi vojsci kao trupni sveštenik.
Rat je sve uništio. Veliki procenat stanovništva u aleksinačkoj Moravi ostao je bez kuća, a naročito nisu bili pošteđeni domovi pravoslavnih sveštenika. Posle rata na zgarištu kuće Đorđevića podignuta je suldrma. Bio je to jedan sobičak, sa improvizovanim krovom od blata i slame, bez kreveta i prepun dima zbog vatre koja je gorela u jednom kraju gde je majka Jelisaveta kuvala ručak da prehrani šestočlanu porodicu.
Srušena kuća nije bila jedini šok za jedanaestogodišnjaka koji se vratio iz izbeglištva. Slika zgarišta sačekala ga je i u Tešici na mestu gde je bila njegova škola. Tako je posle završenog prvog razreda, osnovnu školu morao da pohađa u desetak kilometara udaljenom Aleksincu.
Nesuđeni lekar
U vreme kada je Tihomir Đorđević, nakon završene gimnazije, tragao za svojim budućim zanimanjem, srez je izrazio želju da ga školuje za lekara. Zato je predložio svešteniku da njegov sin upiše studije medicine u Beču o sreskom trošku.
‒ Nisam ja, popo, za lekara. Ja ne mogu ni pile da zakoljem, ne mogu ni krv da vidim, a lekar treba za sve da je sposoban. Ja cenim požrtvovani rad lekara, ali ja lekar ne mogu da budem – pravdao se Tihomir ocu, a zatim potvrdio i narodu da ne želi da obmanjuje ni njih ni sebe, iako mu je bilo jasno da će bez finansijske pomoći teško nastaviti školovanje.
Vredan i pametan, uspeo je da ispliva i da završi Visoku školu u Beogradu, gde je stanovao sa drugom iz detinjstva Kostom Stojanovićem, budućim ministrom finansija i naučnikom.
S Teslom u SANU
Tihomir Đorđević je 1902. godine u Minhenu dobio zvanje doktora nauka. Doktorat poznatog srpskog etnologa odnosio se na „Cigane u Srbiji”. To ga je dovelo u red znamenitih svetskih ciganologa, a postao je i član londonskog Naučnog društva za proučavanje Cigana.
Baš na dan kada je proslavljao 53 rođendan, SANU ga je proglasio svojim dopisnim članom. Na redovno članstvo čekao je 16 godina. Te 1937. godine, 16. februara, Srpska kraljevska akademija nauka i umetnosti dobila je dva nova redovna člana, Tihomira Đorđevića i dvanaest godina starijeg, jednog od najslavnijih živih naučnika u to vreme, Nikolu Teslu. Tesla je tada imao 81 godinu i najduži dopisnički staž, jer je na redovno članstvo u SANU čekao čak 43 godine.
Dok je radio kao profesor i direktor u Učiteljskoj školi u Aleksincu, bio je omiljen među učenicima. Njegov dom uvek je bio otvoren za đake, koji su neretko posuđivali knjige iz direktorove bogate biblioteke.
Nakon bombardovanja Beograda i stradanja Narodne biblioteke, u aprilu 1941. godine, Tihomir je kao prilog obnovi zaveštao svoju zbirku knjiga, časopisa i rukopisa. Jedna od najvećih beogradskih privatnih biblioteka u to vreme, sa preko osamnaest hiljada predmeta, iz ratom oštećene Đorđevićeve kuće preseljena je tek posle rata, 1946. godine.
Etnologija – jedina ljubav
Ceo život Đorđević je posvetio nauci. Još od rane mladosti u beležnice je unosio sve što je u narodu čuo i video, a ticalo se života, verovanja i kulture. I čitavog života etnologija je bila njegova jedina ljubav, a kao plod te ljubavi proisteklo je preko 700 knjiga i radova. Osim što je značajan za srpsku narodnu tradiciju, njegov celoživotni naučni rad beleži i rumunski folklor, život Arbanasa, Jevreja, Jermena, Čerkeza i Turaka na Balkanskom poluostrvu.
Pored srpskog, govorio je i pisao na još osam stranih jezika, grčkom, latinskom, francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom, albanskom i romskom. Na enleskom je pisao studiju o Makedoniji, a neka njegova dela veliki književnici poput Jovana Dučića kasnije su prevodili na svetske jezike.
U Prvom svetskom ratu učestvovao je kao komadir bolničke čete, ali je to verovatno teško podneo jer su ga ratne dužnosti sprečile da prisustvuje majčinoj sahrani. Nakon što je sa vojskom prešao Albaniju, utočište je pronašao u savezničkim zemljama. U Engleskoj i Francuskoj, zajedno sa Jovanom Cvijićem, održao je brojna predavanja o Srbiji, njenoj istoriji, narodu i folkloru.
Tokom boravka u inostranstvu, janura 1919. na Đorđevićevu adresu stiže poziv Nikole Pašića za učešće na Mirovnoj konferenciji u Parizu. U istorijsko-etnografskoj sekciji delegacije Kraljevine SHS, koja je bila sačinjena od srpskih, hrvatskih i slovenačkih naučnika, Đorđević i Cvijić su bili najistaknutiji članovi.
U raljama okupatora
Posle rata nastavio je rad na beogradskom Univerzitetu, Kolarčevoj Zadužbini, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Drugi svetski rat zatekao ga je na poziciji predsednika Srpske književne zadruge. Novi globalni sukob za jednog od najvećih naučnika iz oblasti srpske etnologije bio je koban.
Čak ni ljudi od nauke nisu bili pošteđeni stravičnog mučenja okupatora. Ratne 1941. sedamdesettrogodišnji Tihomir Đorđević, naučnik svetskog glasa, završio je iza zidina Banjičkog logora. Okupator je posebne prostorije u objektu smrti rezervisao za intelektualce, a u jednoj od njih Tihomir je proveo dva meseca. Oslobođen je kao najstariji zarobljenik.
Najveći koncetracioni logor u Srbiji napustio je izmučen i narušenog zdravlja. Ratne dane provodio je u kući sestre Draginje u Beogradu, a loše zdravstveno stanje nije pokolebalo njegov entuzijazam. Sa „mladićkim žarom” govorio je o budućnosti naroda i etnologije, žaleći jedino što će neki njegovi radovi ostati nezavršeni.
Svet u kome se njegovo ime i danas sa pijetetom pominje, napustio je 28. maja 1944. godine, izmučen bolešću, bez adekvatne lekarske pomoći i potrebnih lekova u ratom zahvaćenoj srpskoj prestonici.