karikatura

Раднике највише боли “неправда”

Да судска извршна решења нису гарант радницима да ће од својих бивших предузећа наплатити потраживања чињеница је са којом су се многи Алексинчани суочили протеклих година. То је само део приче о мукама кроз које су пролазили и још пролазе радници, свесни да неће моћи у потпуности да наплате дуг, а време ће показати да ли ће се само један део те суме изнете у судским пресудама наћи у џеповима оштећених. На питање да ли су им та судска решења нешто помогла, одговор је углавном негативан.

‒ Нажалост, све зависи од стечајног управника, ако он нађе за сходно јер, по његовим речима, прво су морали да буду подмирени и порез и струја и вода – каже један од радника коме је пропала фирма остала дужна скоро два милиона динара.

PIK
Обично су први тужили руководиоци

Оно што раднике, такође, боли јесте урушавање и пропадање њихових бивших фирми од којих су многе остале само рушевина. Већина ових људи себи не може да објасни зашто је морало тако.

‒ Овде где сам ја радио у хладњачи смо имали стражаре који су, након одласка у стечај, практично ту и остали да сачувају имовину. Међутим, у другим деловима ‘ПИК-а’, ту превасходно мислим на подрум и кланицу, није била таква ситуација. Разумем да у кооперативама то можда није било могуће због разуђености, али ми није јасно за подрум и кланицу. Што се подрума тиче, претпостављам да многи не знају, лагуме које поседује има у свету само овде код нас и у Чилеу. Ту је стална температура и лети и зими плус 12 степени, што је идеално за чување вина, ракије и тако даље – каже Славиша Јовановић који није желео да изађе из просторија хладњаче где је радио, док стечајни управник не уручи решења о радном односу петорици стражара који би чували имовину предузећа у стечају, што се показало оправданим јер је имовина сачувана и успешно приватизована.

И поред таквих залагања радници се нису много овајдили од продаје у стечају, па се са ове временске дистанце оправдано поставља питање зашто су они тврдоглаво веровали у опстанак својих предузећа и нису међу првима тужили фирму како би на време стали у ред за наплату дуга.

– Ми смо мислили да ће тај ПИК, који је имао седам целина и хранио, не само Алексинац, него и Нишавски округ, на неки начин, као комбинат бити заштићен и да ће ући у неко реструктурирање. Тако је и обећано министарству, али шта се десило, можда је неко од бивших руководиоца намерно тражио покретање стечајног поступка. Продата је огромна количина. Тражио сам у оно време да се достави колики су износи, али то је све било обавијено велом тајне. Тако да имам и писане доказе о тражењу тих података, али то је нажалост било нешто јаче од радника и од мене – каже Јовановић.

Резултат свега тога била су права на папиру, а у стварности многе неразјашњене ситуације, сумња и неверица, уз губљење перспективе за ове раднике. А како је бити без посла можда најбоље потврђују речи једног од наших саговорника:

‒ Страшно је без посла. Многи из наших предузећа су тиме погођени, а и наша привреда. Међутим, док смо живи има наде. 

grbОвај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 + nine =