Na današnji dan pre 17 godina došlo je do etnički motivisanog progona nad Srbima na Kosovu i Metohiji. U trodnevnom martovskom pogromu 2004. godine stradalo je 19 osoba, među njima 9 Srba i 11 Albanaca, zapaljeno je i uništeno preko 900 kuća, proterano iz svojih domova oko 4.000 Srba, spaljeno i oskrnavljeno 39 svetinja i manastira Srpske Pravoslavne Crkve, među njima i onih koji predstavljaju svetsku kulturnu baštinu i pod zaštitom su UNESKO-a.
Za mnoge analitičare ti martovski događaji su samo nastavak sistematskog proterivanja Srba sa njihovih vekovnih ognjišta. Naša novinarska ekipa je boravila tokom novembra prošle godine na tim prostorima kada je sa našim sunarodnicima razgovarala o mnogim temama.
Deo tih priča objavljen je u regionalnom mesečniku „Novosti jugaˮ. Zbog ograničenog tiraža, a u želji da ove priče stignu do većeg broja čitalaca, u narednih nekoliko dana objavljivaćemo te sadržaje nastale na tom putovanju, a čiji su autori Vlasta N. Cenić, Ninoslav Miljković i Marko Radić.
(naslovna fotografija preuzeta sa sajta Eparhije raško-prizrenske)
Pre 17 godina Darko Dimitrijević prvi je javio o tragediji u Goraždevcu
Živojine, ubijena su srpska deca
Strašan zločin počinjen pre 17 godina u Goraždevcu na reci Bistrici, kada su stradala srpska deca Ivan Jovović i Panto Dakić, i dalje je mrlja na licu kosovskih institucija i međunarodne zajednice.
Metohijska kotlina je, kažu, nalik carskoj kruni. Blago brežuljkasta, oivičena je obodima Šar-planine, Prokletija, Juničkih planina, Paštrika, Mokre Gore… Jedan od biser-gradova te krune jeste i Peć. Na nekoliko kilometara smešten je Goraždevac, najveće srpsko selo u Metohiji. Prvi pisani pomen sela nalazi se u povelji kralja Stefana Prvovenčanog manastiru Žiči iz 1220. godine, što govori da je Goraždevac, samo zvanično, preko sto godina stariji i od Pećke patrijaršije!
Najstarija sačuvana crkva – brvanara u Srbiji je baš ovde izgrađena početkom 17. veka i posvećena Svetom Jeremiji. Nažalost, Goraždevac je danas najpoznatiji po stravičnom događaju koji se desio pre 17 godina. O ovome razgovaramo sa Darkom Dimitrijevićem, direktorom Radio Goraždevca, koji je prvi javio svetu o ovom neverovatnom činu.
U trenutku kada se taj zločin dogodio, bio je u svojoj kući, kao sveži povratnik u Goraždevac.
− Ja sam srednju školu završio u Kragujevcu. Došao sam da se pomalo upoznajem sa lokalnom radio stanicom, da pomažem tehnici i da, jednostavno, učim taj posao. Tog dana, 13. avgusta 2003, oko pola dvanaest spremao sam se da sa bratom i njegovim drugarom krenem na obalu reke. Bistrica je udaljena oko dva kilometra od centra sela. Oko petnaest do jedan sam čuo pucanj. Tri serije po jedan rafal iz automatskog oružja. Ono što je kroz moju glavu prošlo, kao i kod svih Goraždevčana, jeste da se tog dana dogodilo nešto strašno − priča Darko.
I te njegove slutnje su se zaista obistinile. Seo je u auto koji je vozio njegov otac, plašeći se da mu brat nije već bio na Bistrici. Dva kilometra do reke trajala su kao večnost.
− Usput smo morali da stajemo, jer su vozila rodbine i roditelja, koji su skupljali svoju ranjenu decu, žurila da bi im se ukazala lekarska pomoć u lokalnoj ambulanti i vojnoj bazi KFOR-a. Video sam dosta istraumirane dece, ogrebane od žica kojima su ograđene njive, od trčanja kroz kukuruz, bežanja od te opasnosti. Trčali su u velikim grupama ka svojim kućama. I u trenutku kada sam stigao na Bistricu, tu je bilo nekoliko poznanika, mojih komšija koji su ispričali u nekoliko rečenica da se dogodilo nešto strašno, da su dva dečaka teško pogođena: Ivan Jovović, inače moj školski drug, i Panta Dakić, da ima još nekoliko ranjenih… Slika koja mi je parala oči jeste zaista strašna: obala reke, delić plaže na kojoj se vide na svakom metru kvadratnom tragovi tog zločina. Tragovi metkova koji su zabodeni u neki panj, tragovi dečje odeće, obuće, dečjih bicikala koji su bili razbacani tuda, vatre na kojoj su deca pekla kukuruz, to je sve delovalo kao neki san, kao da to nije nešto što se stvarno dogodilo – seća se Darko tih trenutaka, kao da su se juče desili.
U tom trenutku naš sagovornik je uspeo da pozove tadašnjeg urednika KiM radija i predsednika Kosovske medijske asocijacije, čiji je deo i sam bio kao radnik Radio Goraždevca. Samo je imao snage da izgovori: „Živojine, desilo se nešto strašno.”
− Na pitanje šta se dogodilo, rekao sam da su ubijena srpska deca. U tom trenutku sam izgubio glas. On je pokušavao telefonom da me dozove. Čuo sam njegov glas i dozivanje. Šta se dogodilo, ispričaj nam, evo, snimićemo izjavu, izveštaj…. Međutim, sve što sam mogao da izgovorim kada su mi kolege iz režije javile da su uključili snimanje, bilo je: ‘Desilo se…’. I, jednostavno, nisam mogao dalje. Morao sam da sednem tu sa strane na neki panj i da dođem k sebi – priseća se tih trenutaka ovaj medijski radnik.
Za to vreme stigla je kosovska policija, UNMIK policija, krenuli su da obeležavaju mesto zločina, da postavljaju žute trake.
− Stigli su čak i neki albanski policajci unutar kosovske policije i sećam se dobro da je krenulo komešanje, guranje između lokalnih Srba, roditelja dece, i tih policajaca, koji su na neki način, u nekom momentu čak i vređali roditelje. I nakon nekih tridesetak minuta uspeo sam da se priberem, da ponovo pozovem redakciju KiM radija i da ispričam u tom svom prvom izveštaju šta se zapravo dogodilo na Bistrici i šta je ono što sam ja u prvom momentu uspeo da vidim. Ja mislim da sam tog dana sazreo i da sam tog dana postao novinar − priča ovaj, tada mladić, a sada već iskusni novinar, koji predano doprinosi da medijska scena na srpskom jeziku bude bogatija.
Igra, smeh, idilični vir, reka Bistrica, zvuči tako idilično, ali… Goraždevac je tada bio hermetički zatvoreni geto čuvan od vojnika Kfora koji su imali punktove, patrole, pa čak i baze u njegovoj neposrednoj okolini. Deca nisu prešla granicu „geta”, to su imanja njihovih očeva, kukuruz koji su pekli – oni su sejali.
− Lepog letnjeg dana desio se stravičan zločin. Zločin u kome je pucano na decu koja su se kupala u reci. Tog trenutka je bilo osamdesetoro srpske dece. Neko, naravno ‘još uvek nepoznat’, pucao je na decu koja su se kupala i koristila to lepo vreme za najlepše trenutke detinjstva, a koji su se na kraju pretvorili u horor. Ređaju se nezaboravni trenuci: od trenutka kada se to desilo na Bistrici, preko trenutka kada smo saznali da su dvojica od šestorice ranjenih, koji su bili u najtežem stanju, preminuli. Takođe, sećam se večeri kada su oni vraćeni sa obdukcije u Goraždevac a svi meštani, njih preko hiljadu, izašli na centralni trg i svi u jednom ogromnom krugu palili sveće da dočekaju stradalu decu. To su zaista potresni trenuci… Sećam se i parastosa i opela na goraždevačkom groblju koji je služio, sada već upokojeni mitropolit Amfilohije i vladika raško-prizrenski Teodosije. To su trenuci koje ne možete lako izbaciti iz sećanja − kaže naš sagovornik i dodaje da su to slike su koje su se za večnost urezale u njegovo pamćenje.
Toga dana bili su tu i predstavnici međunarodne zajednice. Ubistvo dece osudili su domaći i međunarodni zvaničnici, a zbog ovog tragičnog događaja održana je i sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ubice dečaka, i pored nagrade od milion evra i obećanja predstavnika Unmika da će, kako su rekli, „prevrnuti svaki kamen da ih nađu”, nisu poznate, a za zločin nad nedužnom decom još uvek niko nije odgovarao.
− Iako roditelji često ukazuju da imaju određene sumnje, niko ih nije kontaktirao. Misija Euleksa zadužena za pravdu je 2011. godine pismom obavestila porodice da se istraga obustavlja i od tada je i formalno zatvoren slučaj ubijene dece. Desilo se to u nekom društvu za koje kažemo da teži ka demokratiji, pravdi i pravu − sa gorčinom konstatuje Darko.
Nakon tragedije koja je zadesila Goraždevac, tadašnja Kancelarija za Kosovo i Metohiju je finansirala izgradnju bazena, koji danas koriste deca u Goraždevcu. Reka Bistrica više ne teče na mestu stradanja. Teče nekih 200 metara dalje od mesta gde su ubijena ta deca. Degradacijom tog zemljišta promenili su tok Bistrice. Na drugi kraj, kako kaže Darko, odveli su je albanski privrednici koji kopaju pesak.
− Ono što obeshrabruje lokalno stanovništvo i nas Srbe jeste da u određenoj meri pojedini građani koji ne žive više u Goraždevcu i odselili su se, prodaju svoja imanja, a niko ne čini ništa da ih u tome spreči. Moje mišljenje je da ne treba prodavati zemlju koja je natopljena krvlju naše dece. Zbog budućnosti dece, zbog pouke koja se može izvući, zbog očuvanja naše imovine, naših manastira, tradicije, kulture. Žrtve ove dece nas obavezuju na to, da srpski živalj ne napušta prostor Metohije – poručuje naš sagovornik.
Vlasta N. Cenić
O sagovorniku
Darko Dimitrijević, urednik Radio Goraždevca, bio je predsednik borda Kosovske medijske asocijacije. Pripala mu je 2017. godišnja nagrada UNS-a „Dimitrije Davidović” za uređivanje, a 2018. specijalna nagrada na Festivalu dokumentarnog filma „Grafest”. Nagrada za novinarsku hrabrost, koja se dodeljuje u spomen na ubijenog novinara Večernjih novosti iz Jagodine Milana Pantića, dodeljena je 2008. našem sagovorniku. Žiri je procenio da je ono što radi Darko Dimitrijević zaista profesionalna hrabrost: „Darko Dimitrijević, usamljeni borac za informaciju i istinu o životu u srpskim enklavama proteklih godina bio je na udaru svih koji pokušavaju da se sakriju od javnosti. Zahvaljujući Darku Dimitrijeviću žitelji srpskih enklava, ali i mediji širom Srbije, nisu uskraćeni za informacije iz Metohije gde žive malobrojni povratnici.” Oženjen je, otac dvoje dece.
Tekst objavljen u dodatku “KiM Odjek” – Novosti juga br.70-71 (novembar-decembar 2020.)