Da srpski narod odvajkada voli kad je nešto džabe, fraj iliti bagatela, potvrdilo se više puta. Da smo ljubitelji besplatnih stvari, u aktuelno vreme potvrđuje i što je među prodavanijom robom ona sa natpisom GRATIS. U prilog našoj karakterologiji ide i to što smo ranije robu iz marketa nosili u bezbroj kesa, a sada je kao „uzorni građani koji vode računa o ekologiji”, zbijamo u jedan ceger.
Neretko smo spremni da se za to što je besplatno posvađamo sa komšijom, prijateljem, rođakom, pa čak i da zamahnemo pesnicom ako postoji rizik da besplatna roba ode u tuđe ruke. Interesantno je da u tom slučaju ne postavljamo pitanje da li ono što uzmemo gratis nešto vredi, da li će nam koristiti ili je kojim slučajem to što nas ništa ne košta nekome potrebnije.
Da se Srbi ne odriču svoje gramzivosti ilustruje i nedavni primer iz jednog aleksinačkog sela, kada su meštani „stali na crtu” i to zbog jedne kante. Besplatne, naravno.
Pripremanje događaja, uređenje crkvene porte i seoskog doma, koje je trebalo da razveseli meštane i bar za to kratko vreme unese živost u učmalu svakodnevicu, završilo se prekim pogledima. Žitelje nije radovalo ni to što neko ko nije iz njihovog mesta želi da im uredi zajedničke prostorije. Dok su organizatori događaja vršili pripreme za budući skup niko od meštana nije pritekao u pomoć. Ali su zato sve vreme, kao gladne mačke oko kakvog ukusnog jela, obilazili i pogledom pratili kantu od poludisperzije kojom su radnici krečili seoski dom. Kad je kanta konačno ispražnjena, javila se gomila potencijalnih vlasnika, a onda su usledile uvrede, psovke, pa čak i po koja kletva.
Na kraju je kao u serijalu „može biti samo jedan”, samo jedan čovek postao bogatiji za višenamensku plastičnu kantu i to majstor koji je volonterski krečio prostorije. Meštani koji su u njoj mogli da zasade limun, da je koristiti kao kantu za otpatke ili eventualno za drva tokom zimskih meseci, ostali su kratkih rukava. I pored višestruke koristi koju predmet ima i činjenice da smo plastikom opskrbljeni na svakom koraku, ipak je ova kanta bila posebna, a draž joj je davalo upravo to što je mogla biti besplatna.