U Aleksincu, rodnom gradu Ljubice Janković, pionirke srpske etnokoreologije danas je obeležena 125. godišnjica njenog rođenja. U čast jubileja posvećenog jedinoj Aleksinčanki akademiku priređena je izložba predmeta iz Legata sestara Janković i održana je svečana akademija, koju su organizovali Centar za kulturu i umetnost Aleksinac, Ogranak SANU u Nišu i Narodna biblioteka Srbije.
Još za života Ljubica Janković iskusila je veliku nepravdu od svojih sunarodnika. Ni njen ogroman istraživački rad na polju narodnih igara, brojni radovi i knjige, nisu bili dovoljni da se ispoštuje jedna od poslednjih želja ove velike Srpkinje. Kuća porodice Janković u Beogradu, koju je Ljubica želela da ostavi narodu kao kuću sestara Janković, tadašnje vlasti srušile su za potrebe izgradnje višespratnice. Ona je, već stara i bolesna, prebačena u manji stan, gde je i preminula 1974. godine.
Pored teškoća koje su joj zadale veliki udarac na kraju života, Aleksinčani su se prisetili i Ljubicinog naučnog rada kojem je posvetila život.
Sestre Danica i Ljubica Janković ostavile su osam knjiga iz oblasti narodnih igara, a deveta, nastala na osnovu njihove zaostavštine, objavljena je pre pet godina. Na njihov rad i internacionalno priznanje podsetila je Jelena Jovanović, dopisni član SANU.
‒ Sestre Janković su imale pristup da se narodna igra i muzika posmatraju kao deo tradicionalne kulture, nikako kao nešto što se proučava u kabinetu, sedeći samo okružen knjigama i pisati radove na osnovu čitanja, već upoznavanjem sa terenom, sredinom koja tu određenu kulturu nosi i živi. Imale su lepu saradnju sa dvema damama iz onog doba. Jedna se zvala Mod Karpeles i učestvovala je u konstituisanju Međunarodnog saveta za narodnu muziku, ona je bila oduševljena njihovim knjigama. Druga je Gertruda Prokoš Kurat, pionirka američke etnokoreologije i istraživač tradicionalnih igara severnih Indijanaca. Sa njom se nikada nisu srele, ali su bile u kontaktu preko pisama – podsetila je Jovanović.
Legat sestara Janković može se smatrati jednim od najznačajnijih u Narodnoj biblioteci Srbije, rekla je Maša Miloradović iz Odeljenja posebnih fondova ove ustanove.
‒ Zahvaljujući sestrama Janković sačuvana je bogata prepiska i Tihomira Đorđevića, njihova prepiska sa kolegama širom sveta, a tu je i porodična prepiska između sestara Janković i njihovih ujaka, Vladimira i Tihomira, zatim sa roditeljima, između braće Đorđević. Danas je to nezamislivo, naša komunikacija ostaje u nekom virtuelnom svetu. Pitanje je kako će se i da li će se sačuvati, a ovde imamo svedočanstvo o profesionalnom i životnom putu jedne izuzetno interesantne porodice – istakla je Miloradović.
S obzirom na gorčinu s kojom je napustila ovaj svet i ne čudi Ljubicina poslednja želja. U amanet je ostavila i izričitu zabranu da se njen dnevnik, koji je zaveštan Narodnoj biblioteci, ne koristi čak 40 godina od njene smrti.
Aleksinčani, nažalost oni malobrojni, pokazali su danas da nastoje da ožive sećanje na svoju zaboravljenu sugrađanku.
Prag našeg doma leži na zaostavštini onih kojima se Srbija i svet dive, podsetila je Maja Radoman Cvetićanin, direktorka aleksinačkog Centra za kulturu, dodajući da Aleksinčani pre svih imaju obavezu da neguju sećanje na velike i umne ljude koji su ovde rođeni ili su proveli deo života.
Akademik Ninoslav Stojadinović, predsednik Ogranka SANU u Nišu, istakao da je u Srbiji malo opština, čak i gradova, koji na ovaj način brinu i podsećaju na ljude koji su nekada stvarali i pronosili slavu ondašnje naše države širom Evrope i sveta.
Na kraju je svečanost u čast velike Ljubice Janković završena baš onako kako dolikuje, fenomenalnim nastupom dela ansambla Una Saga Serbica, koji su pokazali izuzetan spoj tradicije i modernog i predstavili nam, možda, srpsku folklornu igru iz budućnosti.