Od kako je sveta, postoji želja za merenjem vremena. Metode su kroz istoriju bile različite, a sada je to tako jednostavno. Potrebno je imati samo časovnik. Da bi časovnici u Aleksincu tačno merili vreme, poslednjih 80 godina za to se brine Časovničarska radnja „Brančić“.
Kada je kao kalfa časovničarskog zanata, tridesetih godina prošlog veka, krenuo trbuhom za kruhom iz rodnog Bugojna, Dobrivoja Brančića put je vodio preko Sarajeva, Zagreba i Beograda do Aleksinca, male varošice u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Dobrivoje nije ni sanjao da će, nakon više od pola veka, u ovoj maloj varošici sinonim za časovničare biti prezime Brančić.
O dedinom putešestviju, procvatu radnje za vreme svog oca i trenutnim problemima, u pero nam kazuje Dragan Brančić, treća generacija koja evo već osmu deceniju bez prestanka, svakog jutra, otvara vrata radnje koja je sastavni deo centra Aleksinca.
Pa da krenemo od početka. Kada je šesnaestogodišnji sin berberina iz Bugojna završio časovničarski zanat, krenuo je uz očev blagoslov da traži sreću širom ondašnje Kraljevine Jugoslavije. U Sarajevu i Zagrebu nije našao posao, ali je zato u Beogradu imao više sreće. Tu je jedno vreme radio i kao kalfa kod kraljevskog časovničara. Pošto su u toj radnji majstori bili preki, kalfama su bridele uši i obrazi od „učenja zanata“, Dobrivoje je konačnu sreću potražio i našao u Aleksincu kod majstora Jovana hadži Jovića. Majstorski ispit položio je 1937. godine, tada je postao „svoj čovek“ i iste godine, početkom oktobra, otvorio svoju radnju u lokalu koji se nekada nalazio preko puta današnjeg Doma kulture. Posle vihora Drugog svetskog rata, radnja se još nekoliko godina nalazila na istom mestu, a nakon toga su je preselili u svoj lokal, koji je bio pozicioniran na mestu današnje „Bele zgrade“. Od druge polovine sedamdesetih godina radnja se seli nešto niže u glavnoj ulici, i danas tu radi Časovničarska radnja „Brančić“.
Najveći procvat radnja doživljava za vreme Draganovog oca Vojislava. U to vreme dva radnika su bila u radnji, a dva su kod kuće popravljala samo budilnike, seća se Dragan. Vojislav je kući dolazio sa posla u deset uveče, jer je od osam do deset morao da navija ručne satove koji su tog dana popravljani. Sada taj obim posla ostaje samo u sećanju.
Iako ga to nije zanimalo, Dragan je zanat učio od šestog razreda osnovne škole, a kasnije u nekim kriznim vremenima, kada se nikako nije moglo doći do posla, poznavanje časovničarskog zanata došlo je k’o poručeno. Časovničarske radnje poslednjih godina, da bi opstale, morale su da se preorjentišu i to na časovničarstvo i zlatarstvo. Dragan Brančić, kako kaže, nije hteo da se upušta u zlatarstvo, jer ga ta priča nije privlačila, a kako je završio za inženjera elektronike, pored satova uveo je i servis mobilnih telefona.
Za vreme poslednje ekonomske krize, poslednjih desetak godina, satovi skoro da se nisu ni popravljali, ističe Dragan. Rađene su samo neke jeftinije popravke, poput zamene baterije ili kaiševa. Najveći problem ovog zanata, smatra Dragan, jesu jeftini i nekvalitetni satovi.
– Oni traju par meseci, koliko traje i moda i često je popravka skuplja od nekoliko stotina dinara koliko koštaju. Naravno, Aleksinčani znaju šta vredi, imaju kvalitetne satove, ali se retko odlučuju za popravku jer im satovi nisu neophodni – smatra Dragan i dodaje da mušterije donesu sat, ali ga ne ostave na popravku, već ga vrate kući, čekajući neko bolje vreme.
– Kada bude više para i taj sat će ponovo početi da kuca – sa nadom priča naš sagovornik.
Problema je bilo i za vreme sankcija oko nabavke delova, sada postoji nekoliko veleprodaja, pa je nabavka delova za satove iz Evrope olakšana. Trenutno nema zastupnika koji prodaju delove za ruske satove, ali srećom, Dragan je od dede i oca nasledio veliku količinu delova za njih.
Svetla tačka u ovom poslu jeste povećanje interesovanja kod građana za kupovinu kvalitetnih satova i u poslednje vreme, primećuje Dragan, Aleksinčani polako počinju da donose kvalitetnije satove na popravku. To nije obim posla od koga može da se živi, ali zbog tradicije radnja je još otvorena.
Kako nam objašnjava naš sagovornik, ovaj zanat razvija preciznost u rukama, strpljenje i smirenost i ako ste nervozni ne možete da popravite sat. To je i bio Draganov razlog da svoje dve ćerke nauči osnovama zanata.
– One umeju da odrade osnovne poslove, ali pošto imaju druga interesovanja i teže prirodnim i društvenim naukama, nisam siguran da li će u potpunosti izučiti zanat i nastaviti porodičnu tradiciju – skeptično objašnjava naš sagovornik.
Šta će biti sa radnjom u budućnosti, još je neizvesno. Kada Dragan napuni 65 godina i stekne uslov za penziju, radnja će proslaviti vek postojanja, pa će možda i ona kao stogodišnjak otići na zasluženi odmor.
Ali, to vreme meriće neki drugi časovnici.
Milan Vlajić