Sveća, jedina stvar koja nas prati čitavog života. Sa njom se krštavamo, venčavamo, slavimo slavu, a na kraju idemo i na „onaj svet”. Palimo je pred ikonom i bez nje nema slave. Proslava rođendana bez njih je nezamisliva, palimo je za žive (za zdravlje), a palimo u crkvi i za mrtve. Lako se pale, ali teško prave, i voštanice, a i one od parafina. To nam i kazuje jedini aleksinački svećar Vojkan Stefanović, koji je umetnost ovog zanata nasledio od oca, a ovaj, opet, od svog.
Iako je završio Višu mašinsku školu, nikada se nije dvoumio oko svog budućeg zanimanja, svog poziva. Kako sam kaže, ceo život je proveo u radnji, nekada svojevoljno, a nekada po kazni. Dok je bio mali, voleo je da se mota oko dedinih i očevih nogu dok su oni pravili sveće, a kasnije, kada je stasao za osnove ovog zanata, kad god bi imao loše ocene, otac ga je stavljao u proizvodnju. To mu je, kaže, bila najveća kazna, jer su se njegovi drugovi za to vreme igrali. Međutim, kako je ceo svoj život proveo u svećari, Vojkan smatra da ovaj zanat nije zahtevan, pod uslovom da se ceo postupak proizvodnje nauči, samo je problem u otrovnim isparenjima koja se oslobađaju prilikom topljenja sirovine. Prema Vojkanovim rečima, skoro svi voskari imaju problema sa plućima, jer parafin dosta isparava.
A kada je reč o samom postupku proizvodnje, on se nije menjao od kada je Vojkanov deda Dobrivoje izučio zanat i otvorio prvu radnju, davne 1946. godine. Samo je bitno da sirovina bude kvalitetna, doduše, fitilji su uvozni, ali zato parafina i voska ima dovoljno i nema problema kod nabavke. Mnogi se pitaju da li je lakše praviti voštanice ili sveće od parafina, a kako nam je Vojkan objasnio, to je kao da mesite hleb od belog ili crnog brašna, postupak je isti samo je proizvod od voska skuplji.
Jedan od problema ovog posla je i nestalna potražnja za svećama koja tokom godine varira.
–Za vreme perioda slava veća je potražnja slavskih (velikih) sveća, dok je pred zadušnice primetna prodaja sitnijih. Oko Nove godine Aleksinčani kupuju ukrasne i spiralne sveće, dok potražnja za rođendanskim vlada tokom čitave godine. Međutim, iako je potražnja za ovim proizvodom ciklična, dnevni pazar je dobar na jesen i zimi, dok u letnjim mesecima skoro i da nema prodaje. Takav slučaj nije bio dok je deda radio, pa i otac, ali sada ima dosta i nelojalne konkurencije na pijaci – kaže Vojkan. – Trenutno vlada varijanta ‘ako ovo mogu da kupim za dinar, a da prodam za dva, u redu’, inače, neko da guta otrove, da radi na 40 ili 50 stepeni, neće. Poslednjih dvadesetak godina niko nije došao da pita da uči zanat.
Ceo tekst pročitajte u novogodišnjem broju AL novina: