Reditelj Dragan Jakovljević: Pozorište ne menja svet, ali menja pojedinca

Postavljao je zabranjene komade onda kada je malo ko smeo, ali ga to nije pokolebalo da kao reditelj nastavi da se bori za umetničku istinu. Kada je davne 1984. godine režirao komad Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana”, pretpremijerno izveden na sceni pirotskog pozorišta, bio je to hrabar potez, koji se vrlo brzo našao u fokusu pažnje medijske i političke javnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Dragan Jakovljević
Foto: Hadži Miodrag Miladinović

Prvo scensko čitanje Popovićevog „Šarana” u Jakovljevićevoj režiji ocenjeno je kao „neprihvatljivo zbog idejno-političke sadržine”, pa je komad ubrzo skinut sa repertoara, a traženo je i da se njegovo izvođenje trajno zabrani. Iako su kasnije drugi reditelji postavili ovaj tekst, Jakovljevića režija zaista nikada nije doživela premijeru. Diplomirao je režiju u klasi profesora Dejana Mijača i u svom bogatom opusu režirao preko 100 predstava, u oko 40 gradova, po delima domaćih i stranih autora. Od 1993. godine postao je deo Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu kao jedini stalni reditelj.

Iako se, kaže za AL novine, nakon zabranjenih predstava jedno vreme smirio, ne odustaje od društveno-angažovanih komada i ostaje dosledan ideji da pozorište može uticati na pojedinačnu svest, što nikako ne treba zanemarivati. Sa svojim teatrom i komadom „Opet plače, al’ sad od sreće” učestvovao je na ovogodišnjem Festivalu prvoizvednih predstava u Aleksincu. I, mada komedija, i ovo ostvarenje predstavlja svojevrsnu kritiku društva. Radnja je skoncentrisana u jednoj maloj provincijskoj sredini koja nastoji da najpre oslika malovaroški mentalitet kroz razgovor petoro ljudi na železničkoj stanici, ali kroz nju se može identifikovati čitava nacija. Autor komada je dramski pisac Novica Savić, a naš sagovornik najavljuje da će režirati još njegovih tekstova.

Novica Savić, reklo bi se, bio je večito slobodan umetnik i veoma zanimljiva ličnost. Interesantno da je na konkursima uglavnom učestvovao anonimno, iako je već bio afirmisani stvaralac.

On je bio jedan izuzetno skroman čovek i njegov sin Vojislav je takav. I zaista se uvek anonimno prijavljivao na te konkurse. Nije hteo da bude deo nekog klana, da njegovi komadi budu igrani na lak način, međutim on je dosta igran. Ali, ja lično mislim i imam nameru, kako ovim komadom, tako i nekim drugim koje nameravam da režiram, da izvršim neku rehabilitaciju njega kao umetnika jer on sigurno daleko više zaslužuje, daleko bolje mesto na ovoj našoj lestvici. Njegov umetnički prosede je negde između rukopisa Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića. Tu ima jedna čuvena jednačina koju je uspostavio Jovan Ćirilov, kaže, Sterija prema Nušiću jednako je Aleksandar Popović prema Dušanu Kovačeviću. E siguran sam da u toj vertikali srpske komediografije Novica Savić zauzima daleko bolje i značajnije mesto nego što su mu i kritika i teatrologija i uopšte pozorišna javnost u Srbiji dali. On je dosta igran, značajni reditelji su ga radili, možda pre svega na televiziji i svaki njegov dramski komad može da bude izuzetan TV film ili TV drama. Biće mi drago ako uspem da pomognem Vojislavu, njegovom sinu, u odabiru drama za jednu novu knjigu jer on je ostavio zaista bogat opus, preko stotinu dramskih dela i TV scenarija.

Tekst koji ste sada režirali, nastao je pre više od decenije, u periodu naše velike krize. Zašto on, po Vašem, mišljenju do sada nije postavljen na sceni? 

Pa ja mislim da je on nastao negde posle 2000. godine. Novica je tragično stradao pre 13 godina, 2004, a tekst je nešto malo pre toga nastao. Dakle, posle svih onih strahota koje su se dešavale na prostorima bivše Jugoslavije. Verovatno ranije niko nije želeo da ulazi u to, zato što su svi oni problemi koji se pojavljuju i tragikomičnost života bili prevrući i preaktuelni. Uvek se čeka da prođe neko vreme i da se sa distance protumače neki događaji. Nažalost, mislim da se nije mnogo promenilo ni za ovih 12, 13 godina. Vozove i dalje čekamo, ne dolaze ili dolaze pogrešni. Drugo, mislim da nema potrebe pričati o celom tom tretmanu etike i morala, odnosno kako živeti, šta činiti, o devastaciji svih tih moralnih vrednosti, svih tih institucija kao što je porodica, brak i mnogih drugih stubova i vrednosti koje čine stilove društva. Tako da je verovatno to jedan od razloga, sve je bilo suviše urušeno i pitanje je da li je u to vreme imalo svrhe pokazivati jedan ovakav komad. Mislim da je daleko žešće sada, sa ove distance, ukazati na to da se mnogo toga nije promenilo, da ne kažem, skoro ništa.

Ceo intervju pročitajte u novogodišnjem broju AL novina: 

http://alpress.rs/files/Al%20novine.pdf

Ostavi odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

11 + 8 =