ćurčija

Miroslav Vojinović, jedini ćurčija u opštini

Kada jedan odevni predmet, koji je bio sastavni deo svakog pokućstva, za par decenija izađe iz upotrebe i postane, u većini slučajeva, izložbeni eksponat, onda vidite koliko se društvo i sama kultura odevanja promenila. To se desilo i proizvodima od krzna, konkretno kožusima. Kako su se povukli kožusi, tako je i sve manji broj zanatlija koji ih prave. U Aleksincu je ostao samo Miroslav Vojinović koji u ćurčijskoj radnji „Tina 95” uspeva da ovaj vid umetnosti i dalje čuva od zaborava. Sa koliko ljubavi on i dalje obrađuje krzna, moglo se videti, dok nam je sa puno žara u domaćinskoj atmosferi, uz kafu i ratluk, govorio o tajnama porodičnog zanata.

ćurčija

Kako nam je Miroslav kazivao, ćurčijski zanat je u ovu porodicu ušao davne 1927. godine, kada se deda Nenad oženio ćerkom ćurčije iz Gornjeg Krupca, a kako zet treba da pomaže, on se vremenom latio ovog zanata i polako počeo da pomaže tastu. Kasnije je i otac Predrag našao za shodno da pomaže, a po povratku iz armije, sredinom 1952. godine polaže za ćurčiju i dobija potvrdu o registraciji radionice u Gornjem Krupcu. Otac je neprestano radio sve do februara 1998, kada radnju Miroslav prevodi na sebe i nastavlja porodičnu tradiciju, koja će se najverovatnije ugasiti za par godina kada se bude navršio ceo vek ćurčijskog zanata u ovoj porodici. Miletova ćerka je u nekim drugim poslovnim vodama, pa on ne očekuje da se ona bavi krznarstvom.

Ovaj zanat nije samo obična proizvodnja, produkti ćurčijskog zanata su svojevrsna umetnička dela. Za ovu delatnost, kako nam Miroslav govori, najvažniji je entuzijazam i ono što vuče čoveka ka nečemu lepom, odnosno od lepog ka lepšem.
Ja lično govorim u svoje ime, a prenosim i ono što sam čuo od oca. Posle svakog završenog proizvoda, čovek se oseća za jedan stepen još raspoloženiji. Razlog je vrlo jednostavan, to je, uslovno rečeno, pipkav posao koji traži da se pogleda svaki šav kako ide, kako to ‘leži’, kako stoji i kada se stane pred ogledalom sa završenim proizvodom, onda je majstor zadovoljan ─ kaže Miroslav.

Etnografski muzej iz Beograda u saradnji sa Turističkim savezom Srbije, pre jedno desetak godina, kontaktirao je Miroslava, a onda je krenula saradnja.

Ceo tekst pročitajte u novogodišnjem broju AL novina: 

http://alpress.rs/files/Al%20novine.pdf

Ostavi odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

nineteen + 20 =