Ем, нас нема – ем, смо матори

Подаци из пописа становништва, урађеног 2011. године и процене Републичког завода за статистику од прошле године указују на једну суморну чињеницу да смо сведоци нестајања Србије какву не памте наше генерације. У Србији се све мање чује дечји плач, а све је више старих особа које су издржавано становништво. У таквим околностима болан, али веома реалан закључак је да, ако се у наредној деценији ствари не промене набоље, друштво смо које полако умире. Већ сада многа насеља у југоисточној Србији имају становника као пре сто година, а велика пространства већ изгледају као предели које су путописци описивали у 19. веку. Густе шуме, зарасли путеви…

Само су сада, као додатак, дивље депоније препуне свега и свачега, од пластичних флаша па надаље. У многим овдашњим селима, која су некада била перспективна насеља, сада се чешће среће чопор паса луталица него група људи која се некуда упутила. Колико је забрињавајућа ситуација показују и подаци до којих смо дошли истражујући демографске прилике у неколико општина Нишавског округа и једној која припада Зајечарском округу.

Са смањењем броја житеља проблема има и општина Сокобања која последњих година бележи све већи број туриста. Ова локална самоуправа, која припада Зајечарском округу, сада има за око седам хиљада становника мање него након Другог светског рата. По попису из 1948. године у овој општини је живело 23.733 становника, а 2011. пописан је свега 16.021 житељ. Процене за 2017. годину су још суморније и сматра се да је свега 14.467 Сокобањчана. Када анализирамо податке из ове средине, примећујемо да је људство у великој мери смањено на сеоским подручјима, док урбани део бележи раст. Само насеље Сокобања педесетих година прошлог века имало је 3.370 становника, а по попису од 2011. године близу осам хиљада. У овдашња 24 села, пребогата природним лепотама, по првом послератном попису живело је око 20.300, а по последњем свега 8.039 људи. О суморној слици села указују и чињенице да је те 1948. године било свега три насеља са испод 500 житеља, а сада их је двадесет. Бојазан због смањења становништва изражава и актуелно руководство најстарије туристичке општине у Србији.

‒ Уколико се у скорије време не промене демографске прилике, у будућности ћемо ревитализовати историју и вратити се у границе алексиначког среза као у прошлом веку. Бићемо једна од месних заједница општине Алексинац, као што смо раније били Алексиначка бања – поручио је једном приликом актуелни председник Сокобање Исидор Крстић, говорећи о неопходности јачег привредног развоја ове средине и обезбеђивања услова за долазак инвеститора.

По последњем званичном попису, пре седам година, три сокобањска села имала су мање од 100 становника, Ново село 32, Церовица 33 и Раденковци 69. На овом подручју највише људи живело је седамдесетих година прошлог века, 23.932. Тренутна процењена просечна старост становника у овој општини је 47,7 година.

roda
Илустрација: Зоран Живковић

Ни у суседној општини Алексинац не наилазимо на бољу демографску слику. Након што је свој максимум од 67.286 становника ова средина достигла осамдесетих година прошлог века, уследио је пад и по попису из 2011. године у општини је било 51.863 житеља. Нестајање становништва из Алексиначког поморавља и планинских насеља настављено је све до данашњих дана, па према проценама Републичког Завода за статистику у 2017. години је 48.087, а просечна старост 44,6 година. И овде су се села брже празнила од града. По евиденцији, 1948. године од 61.002 у градској средини живео је 6.771 становник, а на селу 54.231 мештанин. По последњем попису у граду је 17.978, а у селима 33.885 становника. Још један податак указује на велики демографски проблем.

‒ У попису из 2011. први пут градско насеље бележи пад броја становника, а смањење житеља у сеоским срединама се и даље наставља. После 2002. за девет година село је изгубило чак 5.226 становника ‒ каже социолог мр Мирослав Станисављевић, који се бавио истраживањем становништва општине Алексинац од 1948 до 2011. године.

Мр Станисављевић указује да се годишње у општини Алексинац број становника у просеку смањи за једно село осредње величине, односно за 550 становника. У једној години умре два пута више житеља него што се роди беба.

Општина Ражањ је у друштву оних средина где је највише забележен пад становништва. На основу анализе осам послератних пописа може се закључити да је повећање броја становника трајало до 1953. година када је било 19.623 житеља. Од тада се, на територији општине Ражањ, бележи негативни демографски развој. На последњем попису евидентирано је 9.150, а према проценама надлежних институција у прошлој години на подручју ове локалне самоуправе живело је 8.176 људи уз старосну структуру од 49,6 година. И у овом случају општинско место Ражањ сада има више становника, 1.245 у односу на 1948. годину када је ово насеље бројало 1008 житеља. Сва остала насеља имају мање људства него после Другог светског рата. Једино насеље, осим Ражња, у коме живи нешто више од хиљаду људи, Витошевац, тада је бројало 2.132 становника. Те 1948. године Маћија је имала 311, а Церово 210 житеља, а сада броје 73, односно 48 становника.

Подручје Сврљига, осим што остаје без становништва, је и међу најстаријим у Републици са просечном старошћу изнад пет деценија. И у овој општини је драстично нестајање сеоског живља. У 38 села после Другог светског рата живело је преко тридесет хиљада грађана, а сада их је испод седам хиљада. Једино је Сврљиг, седиште општине, бележио раст становништва. По попису из 1948. насеље је имало 1.618, а 2011. године 7.555 пописаних особа. У целој општини у првом послератном евидентирању било је 32.282 грађанина, а на последњем званичном попису било је свега 14.249 становника. Тих поратних година само пет места било је са становништвом мањим од 500 житеља, а сада, осим Сврљига, само је Драјинац са 542 становника, остала насеља су мања. Тринаест села има испод сто житеља.

У Нишавском округу, осим града Ниша, општина Дољевац је једина која је задржала број становника приближно оном после Другог светског рата. По прошлогодишњим проценама на овом подручју живи 18.030 становника, уз просечну старост од 43,8 година. Те 48. године пописано је 17.641 житељ, а 2011. године 18.463, док је у овдашњих 16 насеља, највише становника било 20.663 осамдесетих година прошлог века. Дољевац као седиште локалне самоуправе са 416 послератних становника нарастао је на 1.657 житеља. Број становника у односу на први послератни период увећало је и Малошиште са 2.542 на 2.835 грађана, мада су до деведесетих година прошлог века имали и преко три хиљаде житеља. Сличан тренд имало је и највеће насеље у овој општини Пуковац са 3,864 што је преко 450 становника више него те 1948. године. У једном периоду ово место имало је и преко четири хиљаде становника. Највећи пад становништва забележила су потпланинска села на рубу општине, попут Русне која је преполовила број житеља са 842 на 404 лица. Очито да је демографска слика у општини Дољевац нешто повољнија у односу на окружење, али места претераном задовољству нема. Простори у источној и јужној Србији људством су све сиромашнији, до размера које су више од забрињавајућих. Рекли бисмо да се упалило жуто, са теденцијом да ускоро бљесне и црвено светло, када је реч о опстанку нације.


Најстарији

По проценама Завода за статистику Републике Србије, међу четири општине са најстаријим становништвом у 2017. Години, две су из Нишавског округа. Процењену просечну старост становништва изнад 50 година имају две локалне самоуправе из нашег окружења, Гаџин Хан 53,2 и Сврљиг 50,7 година, а ту су још и Црна Трава 55,1 и Рековац 50,9. Остале општине имају становништво са просеком испод 50 година: Сокобања 47,7, Алексинац 44,6, Дољевац 43,8, Ражањ 49,6… Просек за Републику Србију је 43 године.


Најмлађи 

Највећи број општина у Србији, према проценама Завода за статистику, прошле године имало је просечну старост житеља између 40 и 50 година. Ретка су подручја чије је становништво млађе од четири деценије, свега њих четири. У просеку најмлађи су грађани општине Прешево, њих 29.886, имају просек од 32,1 годину, становници општине Тутин 31.576 у просеку су стари 33, док локална самоуправа Нови Пазар, која броји 105.490 житеља, има просеч-ну старост 34,7 година. У групи млађег становништва је и општина Бујановац са 37.769 становника и просеком од 35,6 година.


Grb Овај медијски садржај настао је у оквиру Пројекта „Потомци су будућност Србије” који је суфинансиран од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

За насловну коришћена фотографија “Зимница” Хаџи Миодрага Миладиновића 

Цео садржај месечника Новости југа, у коме је објављен овај напис, доступан је ОВДЕ

 

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

15 + 17 =